ДНЕВНИК У СЕЛЕНЧИ Све под конац, трава покошена, вредни људи

- Мислим да смо ми уредан народ који воли да тежи ка нечему више, сваке недеље се коси травњак испред куће, имамо сви цвеће - наводи наша саговорница, задовољна што се у њеном месту живи доста добро. - Истина, има и оних који нису имали довољно земље, па су отишли у Словачку, оду а не враћају се. Можда је и око хиљаду људи отишло током протеклих десетак година...

То значи да у Селенчи тренутно живи око 2.000 становника, док основна школа броји 170 ђака. Иако имају и Срба и Рома, сви похађају наставу на словачком језику и нико не прави проблем због тога.

- Сарађујемо као село, функционишу сви односи. Некад је било сукоба јер имамо словачку евангелистичку, римокатоличку и Христову духовну цркву. Пре неколико деценија, католици су били на једном делу села, а евангелисти на другом, нису се дружили, узимали, имали су одвојене школе. Не знам шта их је ујединило, вероватно љубав... - смешка се наша саговорница.

Сад их једино раздваја жеља за бољим животом коју траже у Словачкој или Италији. Они који су остали махом се баве пољопривредом, узгајајући сирак, пшеницу, кукуруз, соју, зачинску паприку,...

- Што се тиче прехране, све имамо, неколико продавница у којима све можемо да набавимо. Ако не, онда идемо за Нови Сад или наручујемо преко интернета -  каже Врабчењак, која је недавно постала мајка, па јој је врло важно да све што јој треба за бебу може и да набави у свом селу. - Имамо две апотеке, педијатар је у Бачу и један на целу општину, али овде имамо једног лекара опште праксе који нам је ту сваког преподнева.

С обзиром на то да је тек три недеље на функцији председнице Савета Месне заједнице Селечна, Марина Врбчењак жели да за свој мандат успе да среди питање канализације у свом селу.

- То је нешто основно што нам треба - категорична је председница. - То је тренутно у плану, готова је пројектно-техничка документација, а требало би да добијемо и нову дозволу. Ако све буде како треба, следеће године ће се кренути с радовима. Све зависи и од финансија, велики су то издаци. Додуше, главни вод је урађен по главном путу, али нису и прикључци. Било би потребно да се уради и фабрика вода, јер је овде јако лош квалитет. Ускоро се планира санација еко-чесме, која није у функцији. Расвета је прошле године рађена, али нам је главни пут катастрофа, рупа до рупе. Направљен је ’60 и неке године и до сад се само крпио. Међутим, то је државни пут, па ми ништа не можемо да имамо у плану... У прошлом саставу смо успели да направимо прво дечје игралиште, тако да бих хтела да у наредном периоду направимо бар још два.

Ипак, оно што могу да имају у плану и на чијој реализацији се већ ради, јесте музичка манифестација „Златни кључ” која би требало да се одржи у октобру.

Леа Радловачки

Фото: С. Шушњевић

Нек’ се поруши, ал’ кућу нико не да за мале паре!

Штефана Шаволта, рођеног Селенчанина, младост и обичаји су задржали у том месту. Додуше, није ни имао потребу да иде икуд друго... Како се присећа, на самом почетку комунизма није било лако, али онда је уследило најбоље доба, између седамдесетих и деведесетих година, када је, бавећи се узгојем сирка, стао на ноге. Почео је с једним јутром земље, а онда је, мало по мало, своје земљиште проширио, а сирак продавао сеоској задрузи.

- Сломио сам кук, али нису могли да ме оперишу и сад сам богаљ - прича нам деда Штефан, док седи у ’ладу пред кућом, изненађен што му стајемо на вратницу и реметимо мир. - Богами, да немам сад ову земљу, не бих могао да живим само с овом пензијом... Иначе, овде су све Словаци, јако мало има мешаног света и сложни смо... За неколико година, ту ће остати половина празних кућа, то су све стари људи... Можеш за 10.000 евра да нађеш лошију кућу, а добру за 15-20.000. Нек’ стоји, нек’ се поруши, ал’ не да нико за мање паре!

Једноставност и људскост су темељи у животу

Цика, вриска, „пууууштааааааај” - шта се то збива усред бела дана у Селенчи? Ученици седмог разреда, који су римокатоличке вероисповести, са својим вероучитељем жупником Синишом Тумбасем последњег часа у овој школској години одлучили су да пуштају змаја! Нису имали много среће јер је мањкало ветра, али упорност се исплатила, макар на трен, те смо присуствовали премијерног вијорењу шареног платна над Исусовим животним етапама, надомак цркве Пресветог Тројства.

- Ми имамо много активности, а око 110 деце двапут месечно има обавезан сусрет у црквеним просторијама - појашњава нам жупник Тумбас, поносно истичући како су они једина католичка словачка жупа у Србији. - Основна школа има свој програм веронауке, а ја сам имао жељу да и наша црква у својим просторима има неке сусрете током којих се нешто ради, прави, стално измишљам да децу на неки начин привучем, да им црква буде простор у ком не треба само да стоје и ћуте. Недавно смо били са осмацима на Авалском торњу, у храму Светог Саве, на Ушћу... Током лета нећемо имати службено сусрете, али ћемо имати многе активности. У јулу ћемо имати седам дана радионица, долазиће нам ватрогасци, играћемо фудбал, одбојку, ићи ћемо у ЗОО врт на Палић, обавезно идемо у Аква-парк, зовемо Хаус аниматоре из Новог Сада, у јулу идемо и у Неум на море... Мени увек брзо прође лето!

Жупник Тумбас је родом из Суботице, током средње школе је био бунтовник који се одвојио од цркве, али је божјим путевима пре пет година завршио у Селенчи, због чега је у међувремену научио и словачки језик. Како каже, његово размишљање о цркви је другачије, сматра да не треба да се правимо паметни и да нема потребе све да знамо, стога су једноставност и људскост темељи на којима градимо све остало у животу.