Тренер кошаркашица 021: Надам се прилици да се боримо за титулу

Поред играчица, велику заслугу за успехе има и тренер Александар Јовановић. Као играч наступао је за Беочин, а пажњу на себе скренуо је када је упловио у тренерске воде, водећи женске екипе Беочина и Војводине. Беочин је из друге увео у прву лигу, а с Војводином је направио чудо и изборио опстанак у лиги. Јовановић је био и помоћни тренер младе женске репрезентације, с којом је био четврти на Европском првенству 2011. године. С екипом 021 ради две сезоне, за то време је уписао финале првенства, као и полуфинале Купа, а  три пута је проглашен за најбољег тренера на територији Војводине.

Да ли су клупски циљеви испуњени?

Сезона још званично није завршена и надам се да ћемо добити прилику да се боримо за титулу. На који начин ће то бити спроведено, одлучиће Кошаркашки савез Србије. сматрам да времена да се завршница на неки убрзани начин одигра још увек има, поготово што се крај пандемије назире. Распоред је ионако предвидео да првенство буде завршено средином маја. Пошто су велика светска и европска такмичења одложена за ово лето, не видим препреке да се првенство регуларно приведе крају на терену, а не на седницама. Све остало није прави начин и оставиће горак укус код многих. Што се тиче регуларног дела, остварили смо велики успех, већи него прошле сезоне. Ако се узме у обзир да имамо најмањи buyеt у лиги, да смо у првенство ушли с, барем на папиру, слабијим саставом и да смо после трећине такмичења остали без играчице која је била један од носилаца игре прошле и ове сезоне, као и да је веома битна кошаркашица доживела тешку саобраћајку и дуго одсуствовала, мислим да је резултат фантастичан. Веома сам захвалан свим девојкама које су знале да збију редове и победе многе фаворите, задовољан је Јовановић.

Како одржавате континуитет добрих резултата?

Формула успеха је у фанатичном  раду свих људи у клубу. Сви знамо шта је оно што желимо и од тог циља не одступамо ни за милиметар. Није то било лако постићи, неки нису могли да прате тај ритам и зато данас нису са нама. Највеће заслуге, наравно, припадају играчицама. У ходу су се прилагођавале великим захтевима и невољама и побеђивале у низу. Сада смо клуб који сви поштују што представља велико задовољство.

Важите за доброг тренера у домаћим оквирима?

Још сам далеко од статуса доброг тренера. Трудим се да сваки дан учим и напредујем. Да би неко постао успешан мора да има добре играчице, а ја, на срећу, баш такве имам у екипи. Разлика између терена и клупе је невероватна. Одговорност, тензија, а опет мирноћа, ствари су које је много теже преживети поред аут линије. Уз то, играчице од тебе очекују да саветима решиш проблеме на терену, а то понекад не умеш, или једноставно није могуће. Тада је заиста тешко.

Како проводите време у карантину?

Као ни осталима, није ми лако, али уз помоћ породице време ми брже пролази. Недостају ми дворана, лопта, ритам утакмица, тренинзи, путовања... Ипак, ово је изнад свега другог, морамо се чувати и тако се и понашам.

На који тренутак у каријери сте најпоноснији?

Било је стварно лепих момената у мојој каријери, попут четвртог места на Европском првенству са играчицама до 20 година, елиминација Радивоја Кораћа и пласман у финале прошле сезоне. Такође, увек су ми драге победе над Партизаном и Звездом, као институцијама српског спорта. Можда бих, ипак, издвојио 2014. годину, када сам, као мање афирмисан тренер из Беочина и Друге лиге, доведен осам кола пре краја у тада претпоследњу екипу Војводине, да будем тај који ће испасти из лиге и понети одговорност, јер само нам је математика давала наду за опстанак. Пошто се Воша не одбија, ризиковао сам. Направили смо чудо, остали у лиги и од тада стичем репутацију у српској женској кошарци.

Да ли и како радите с играчицама док нема тренинга у сали?

Кошаркашице су добиле програм индивидуалног рада, у контакту смо и верујем да оне то спроводе. Реч је о дивним девојкама, које су веома пожртвоване и посвећене. Надам се да ће добити прилику да на паркету заврше сезону.

Какви су вам даљи циљеви у каријери?

Фокус свих мојих тренутних амбиција везан је за 021: да останемо у врху, да млађе категорије, које су сјајне и с којима раде одлични тренери, још омасовимо и појачамо. Жеља ми је да створимо клуб који ће у нашем граду стати равноправно уз одбојкаше и рукометаше, како резултатски, тако и финансијски. Две године заредом остварујемо пласман у Јадранску лигу, али због недостатка финансија други заузимају наше место. Надам се да ће град стати иза нас, као иза најуспешније женске екипе у Новом Саду и да стратегија афирмације женског спорта неће остати само мртво слово на папиру. Када у томе успем, жеља ми је да одем у иностранство, али не толико због новца, који сигурно није занемарљива ставка, него због услова рада и играња међународних такмичења. Тамо је тренер заиста само тренер и може да се фокусира само на терен. Волео бих  да једног дана поново будем део репрезентације, јер нема лепшег осећаја од ношења грба на грудима и слушања химне Србије пред утакмице, нагласио је Александар Јовановић.

С. Рудакијевић