Нова „Нечиста крв” у новом Врањском позоришту

Нешто слично се десило и са “Нечистом крви” Боре Станковића, романом којем је “пожар” епоха димом замаглио контуре савремености, које је Тијана Грумић, потпуно успела да реконструише (драматизује) као дело нашег времена. Фрагменти оригиналног дијалекта у спрези са новим књижевним говором, мотиви сјаја и беде економских, социјалних, породичних, психолошких односа, бљеснули су и захваљујући режији Југа Ђорђевића, па је врањска публика поново у прилици да ужива у поптуном позоришном доживљају.

Како се нашалила екипа “Критичарског каравана”, пројекта Удружења позоришних критичара и театролога Србије под покровитељством Министарсва културе и информисања, употребљни су сви ресусрси, технички и креативни, како би доживљај “Нечисте крви” био што поптунији. Понегде се претеривало, али да не цепидлачимо, представа је веома вредна пажње, чак и након што после два сата у публици почне врпољење кад ће да се заврши.

Један од основних мотива, као и у оригиналном делу, остао је патријархални свет у којем жене, па и оне најлепше и најплеменитије, бивају осуђене на неравноправност, патњу, остају подвргнуте насиљу и немогућности остварења, могућности слободног избора. Може се рећи и обрнуто, свет мушкараца, осуђен на моћ, одговорност, такође остаје без испуњења, без страсти, без љубави.

Доминантна монолошка структура Станковићевог дела драматуршко-редитељски решена је нарацијом. Готово у свакој сцени имамо наратора/ нараторку, док се дијалози јављају , као у оригиналном делу, у оним одсудним тренуцима када се испољавају преломни догађаји и ситуације. На пример, у централном - Софкиној “предаји”-“продаји” (удаји).

Сигурно је да је знатно могао бити скраћен ток радње, јер приповедање “од Кулина бана”, константна репетиција врло често готово истоветних мотива, не доприноси естетици представе као стилска фигура. Више је оптерећује. Поред претпоставке о предзнању чувене приче, још једно решење, колико год заиста било ефектно - Софку игра низ глумица различите старосне доби и изгледа - што дефинитивно има чара у пластичности приказа различитих фаза зрелости, па и универзалности њеног лика - након неколико измена ипак доприноси и предвидивости наратива.

Најузбудљивији тренутак ове врсте редитељско-глумачке игре је када се Софка, пред неминовност удаје - удваја, и док једна бива умотана у најлон, друга је дави својеврсним перчином који је сценски знак за Софку од почетка до краја. Извађен из пластичне кесе, у њој и завршава, конзервиран, као врло потентан знак непроменљивости, али и знак који проблематизује одређеност женског супротним атрибутом (перчин је историјски гледано по дефиницији ствар мушке фризуре).

Кад смо код контраста, нешто слично у случају комбинације “два” језика Тијане Грумић, Југ Ђорђевић несумњиво поентира и другим сценским решењима редитеља. Савременим стилом игре, без претераних психологизација и драматике. Мизансценом (кореографијом покрета) ближе припадним грађанској, савременој драми, него традиционално одређеном епохом. Раскошним костимом Велимирке Дамјановић који давнашњи врањски амбијент претвара у савремено ткање.

Посебну симболику, готово филозофску, у складу са карактеристично позоришном, има сценографија Андреје Рондовић у чијем центру су “копрене” (завесе, слике, кулисе). Оне скривају и откривају, падају и дижу се, попут истине и лажи, смрти и живота, онога што каже свет и онога што се говори у своје име, све у исто време. Нечиста крв, Софка, и то не само једна. И то не само једном.       

Игор Бурић