Драгославу Михаиловићу уручена Грамата Песничке републике

Грамата „Песничке републике” додељује се, на основу конкурса „Пропуштена прилика”, за ненаграђену књигу објављену у последњих пола века.

Поводом уручења награде, Михаиловић је изјавио:

„Ја сам до сад примио 25 или можда чак и 30 награда. Ово је најнеобичнија награда коју сам добио, њоме се награђајуе моја књига Кад су цветале тикве. Она је изашла до сад, ако се не варам, у 45 издања и јако сам поласкан тиме што сте је изабрали за вашу награду.  Желим да вам се захвалим и да вам пожелим добар рад и у будућности и сваку срећу.”

Михаиловић је најавио изазак из штампе сабраних дела код чак два издавача „Лагуне” и „Службеног гласника”. За награђену књигу он још каже: „Она је и у школском програму и морам да кажем да има много младих људи који су је прочитали. Она се и даље чита. Ево, сад је у том Лагунином издању изашло једанаесто њихово издање и они су врло задовољни. Нису уопште очекивали да ће се нешто такво догодити.” 

Награда се додељује у оквиру манифестације „Песничка република” која је по четврти пут одржана 23. 11. 2019. у Банатском културном центру у Новом Милошеву под слоганом „Свет треба да пева а не да ратује”. Добитник је био оправдано спречен да присустује манифестацији те му је награда овом приликом накнадно уручена. Награда подразумева повељу, поклон слику (рад карикатуристе Југослава Влаховића из циклуса „Flower power”) и објављивање књиге добитника у издању Банатског културног центра.

Из образложења одлуке жирија

У оквиру манифестације Песничка република, коју традиционално организује Банатски културни центар из Новог Милошева, за роман „Кад су цветале тикве” (Матица српска, Нови Сад, 1968), књижевник Драгослав Михаиловић награђен је Граматом Песничке републике која се, на основу конкурса Пропуштена прилика, додељује за ненаграђену књигу објављену у последњих пола века у српској књижевности. На предлог Удружења за неговање традиције Нови Бечеј, одлуку о награди су донели оснивач, председник и влада Песничке републике (Радован Влаховић, Симон Грабовац, др Зоран Ђерић, Фрања Петриновић, Горан Ибрајтер, Јован Гверо и Сенка Влаховић).

У времену соцреализма и једноумља, кад се литература склањала у метафоре, фантастику, апстракцију, или пак метафизику, надреализам и симболизам, кад је свако критичко мишљење брањено и осуђивано, у тренуцима кад су на превару сломљене студентске демонстрације 1968. године, појавио се роман „Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића као светло на крају тунела. Ово дело је својим ангажманом и скидањем идеолошких наочара са лица стварности дало материјал, али и подстицајну храброст да се и други, како писци, тако и уметници, окрену критичком преиспитивању друштва у коме се тада живело. Тако се отворио пут за стварање југословенског „црног таласа” чија су уметничка дела била забрањивана и годинама у бункерима, а уметници су завршавали у затворима због такозваног „деликта мишљења”.

Драгослав Михаиловић, рођен 1930. године у Ћуприји, је српски књижевник, редовни члан САНУ, добитник многих награда, превођен на већину европских језика. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик.

Његов опус обухвата романе, приповетке, драме, али и публицистику, студије, огледе, чланке. Објављена дела: „Фреде, лаку ноћ”, „Кад су цветале тикве”, „Петријин венац”, „Чизмаши”, „Ухвати звезду падалицу”, „Гори Морава”, „Голи оток” 1–5, „Црвено и плаво”, „Време за повратак”, „Лов на стенице”, „Злотвори”, „Кратка историја сатирања”, „Јалова јесен”, „Треће пролеће”, „Мајсторско писмо”, „Скупљач”, „Преживљавање” и др.

Изабрана дела су му штампана два пута, у шест књига 1984. и у седам књига 1990. године.

Награде и признања: Октобарска награда Београда, Андрићева награда, „Златна арена” за сценарио у Пули, НИН-ова награда, Награда Народне библиотеке Србије, Награда „Бора Станковић”, Награда Вукове задужбине, Кочићева награда, „Рачанска повеља“, „Виталова” награда и др.

Роман „Кад су цветале тикве” је први пут објављен 1968. године. Идуће године, према мотивима свог романа, Михаиловић је написао истоимену драму. Представа је забрањена, после многобројних напада, личне интервенције Едварда Кардеља и јавног говора Јосипа Броза Тита, због експлицитног помињања голооточких заточеника. Аутор је и сам као студент ухапшен и био на Голом Отоку. Ове околности, значајно су обележиле његов живот и стваралаштво, али нису спречиле да данас важи за једног од највећих живих српских писаца.

Живи и ствара у Београду.

Пратећи животну исповест главног јунака Љубе Сретеновића званог Шампион са Душановца, роман „Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића отвара низ табуа, почев од свемоћи комунистичке диктатуре и њене бирократије и полиције, преко хулиганства и насиља над женама, откривања јавности постојања Голог Отока, чији је и сам аутор био један од страдалника, и тако портретише читаво југословенско друштво тога времена, користећи језик београдског асфалта. Осликавајући слабости тог друштва и државе у целини, чини их видљивим и јавним, што му власт никако не може опростити, тако да роман више од девет година није штампан, али, ипак, надрастао је и преживео и своје тамничаре и идеологију, а његова свевременост и генијалност учинила је да читаоци и оног и садашњег времена једнако уживају у читању и промишљају судара појединца са друштвом и тоталитарним режимом.

Граматом Песничке републике Банатски културни центар из Новог Милошева између осталог потврђује мишљење десет књижевних критичара које је редакција НИН-а и Завод за издавање уџбеника окупила и који су књигу изабрале на off-listu десет најбољих романа који су у периоду од 1954. па до 2004. године остали без НИН-ове награде. Граматом се указује да, на српској књижевној сцени, која има више од сто књижевних награда, постоје дела која нису била награђена од стране друштва и релевантних институција културе, а велики број издања доказ је о њиховој трајној књижевној и културолошкој вредности, у овом случају око четрдесет у земљи, што свакако говори да књига са таквом читаношћу и популарношћу, као што је роман „Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића, заслужује да понесе епитет најбоље књиге коју је потврдило време и трајање и која је у последњих пола века пропустила многе прилике да буде награђена.