Шлингерај и слама Марије Видаковић чува буњевачку традицију

Она прави слике и перлице од сламе, али и израђује буњевачке ношње од посебног материјала – шлинга. Марија је једна од ретких Буњевки које негују културу сламарством и шлинговањем, а све је почело када је њен син, давне 1995, био бандаш на ђурђинској жетвеној манифестацији „Дужијанци”.

Тада су нам требале перлице од сламе и нисам нашла никог ко би нам их направио, па сам сама почела и ево,и данас их правим, казала је Марија Видаковић.

Како је додала, на почетку, наравно, није било све савршено, али годинама се трудила и дошла до одређеног нивоа квалитета.

Слама је сама по себи врло интересантан и захвалан материјал, иако финални производ изискује много припреме и рада, вели наша саговорница.

Сликарка Марија је за ове 24 године рада направила велики број слика од сламе, за разноразне прилике, али и поклоне, те су њене слике завршиле и у Пољској, Немачкој, Аустрији, Канади и Хрватској. Она сваке године већ више од десет година прави и поклања слику од сламе ђурђинској Цркви Светог Јосипа Радника за време „Дужијанце”. Црквени мотиви, али и мотиви цвећа, људи, салаша, могу се видети на сликама, за чију је реализацију потребан дуг период, иако то Марији представља задовољство.

Процес је веома дуг јер сламу прво треба припремити, а не могу временски тачно одредити јер, кад почнем да радим, време не постоји, открила је Марија.

Особа која жели да се бави сламарством, додаје, треба да поседује велику љубав према тој грани уметности и треба то некако да осети и онда ће знати да је то то.

Човек мора имати стрпљења, то је посао код којег не може бити ни напетости ни неке журбе, то мора бити полако, поручује наша саговорница.

Марија је казала да је слама материјал који не кошта готово ништа, али прави чуда у уметности. Она је навела да је почетак ликовног стваралаштва у техници сламе био управо у Ђурђину, радовима покојне Маре Ивковић Ивандекић, због чега би, како је истакла, било добро да се такво стваралаштво и настави у Ђурђину.

Тете Ивковић Ивандекић биле су зачетнице те уметности у селу, ја сам наставила, а за сада интересовања нема много, али увек има покоја знатижељна цурица, објаснила је наша саговорница.

По њеним речима, то би и требало ми да покренемо јер је то нешто наше, култура овог народа и било би велика ствар да то заживи и да остане.

Било би добро анимирати младе, али и све друге који су заинтересовани за ту јединствену врсту уметности, каже наша саговорница.

Перлице од сламе стављају се девојкама на косу, а момцима на ношњу, те их Марија Видаковић традиционално поклања малим и великим ђурђинским бандашима и бандашицама за сваку „Дужијанцу”. Инспирације никад не мањка, како за перлице и слике, тако ни за ношњу која краси младе девојке. Марија је кројачица по занату, те је дошла на идеју да направи буњевачку шлинговану ношњу за унуку, што је након године дана рада и успела. Наставила је да их прави и учи друге том послу, а у плану је и постељина од шлинга, унуци за успомену.

Ношње од старог материјала чувају се и до сто година, а ја сам правила своје с новим материјалом, па ако и оне буду толико трајале – нешто ће се сачувати, рекла је Марија.

Нашем народу, додала је, остаће траг да постојимо, остаће траг наше културе, нечега јединственог у свету, и тиме се поносимо. Волела бих да то заживи, да млади људи науче и раде јер би тиме били обогаћени, а када би видели како им је коначни рад успео – добили би невероватну сатисфакцију и срећу, вели Марија.

Њени радови красиће бројне домове и институције вечно, а иако њено искуство ускоро пуни четврт века – она не мари за то и наставља да ради истим темпом.

Рад са сламом је одмор и увек добро искоришћено време. Планирам да наставим да радим докле год могу јер имам много идеја које бих волела да остварим. Иако ми је време кратко, трудићу се да од сламе направим што више чуда, закључила је Марија.

К. Ивковић Ивандекић

Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине“ реализује „Дневник“ уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.