СТРИП Паркер: Повратак из ледене пустиње у људску дивљину

Наиме, прича “Народ људи” окончава трилогију о Кеновим доживљајима на Аљасци, док “Балада о Пат О’Шејн” започиње тетралогију о стасавању истоимене девојчице. Мада је овај стрип вестерн тематике-жанра, сценариста Ђанкарло Берарди (1947) храбро је одлучио да после само пар епизода искорачи из препознатљивог миљеа и пошаље свог (анти)хероја, у причи “Лов на мору”, у морнарску пустоловину на китоловцу (што је и својеврсни омаж легендарном роману “Моби Дик”) а затим у ледена беспућа Аљаске где бродоломци покушавају да преживе (“Бела земља”).

Ескими спасавају само Кена и Нанука (Ескима харпунисту; Нанук је, пак, име главног јунака антологијског документарца из 1922). “Народ људи” (како житељи ових простора називају себе) прича о свакодневном животу Ескима и њиховим обичајима (од лова, социјалних интеракција до односа према старцима те љубавних ритуала); Кен се труди да се колико-толико уклопи у рутину групе мада, неминовно, из пуког незнања прави и погрешне кораке. С друге стране, његове приче о пределима без снега и другачијем начину живота привлаче и заводе понеке Ескиме. Отуда му се, пошто реши да се врати у цивилизацију белог човека (иако о њој уопште нема лепо мишљење), придружује млади пар. После готово идиличних дана путовања и лова путници стижу до рударског села. И, како се и могло очекивати, судар два света неминовно ће бити трагичан. Знајући да Ескими не схватају у чему су погрешили али да ће, према правилима белаца, морати да испаштају за свој поступак, Кен онеспособљава шерифа како би омогућио Ескимима да побегну назад, у ледену пустару. Иако је сусрет са цивилизацијом био катастрофалан нешто се променило - богатија за искуство откровења другачијег живота млада жена одлучно се противи традиционалним ставовима свог мужа. “Балада о Пат О’Шејн” враћа се у препознатљиву иконографију вестерн жанра.

Кену се суди за низ недела која је починио бандит Џејмс В. Латимер. Његове тврдње да није онај за кога га сматрају узалудне су и Кен брзом одлуком пороте бива осуђен на смрт вешањем! Истовремено у село стижу девојчица Пат О’Шејн и њен старији брат, али још увек само наивни момчић, Лукас који ће бити убијен у партији карата у салуну. Пат предузима очајнички потез - на превару ослобађа Кена али га натера да обећа да ће ухватити Лукасовог убицу. Ни она не верује Кену да није Латимер и показује му петпарачку књижицу о Латимеру razbojniku-yеntlmеnu. Кен креће у авантуру коју прате сталне расправе са Пат, својеглавом свађалицом која краде и лаже по потреби (најчешће о својим годинама али и прошлости), воли да се прави важна и искусна, срчана је али и нежна (јер је, ипак, још увек дете). Трагачи ће достићи убицу и његову банду а у обрачуну ће им помоћи припадник канадске коњичке полиције за кога се, пак, испоставља да је неко сасвим други. Враголаста Пат коначно ће осветити брата и повратити отети новац и, на крају, опет надмудрити Кена.

Као што је Кен створен по узору на вестерн филм „Џеремаја Џонсон“ из 1972. у коме усамљеног, правдољубивог трапера игра Роберт Ретфорд (па Кен помало личи на њега) тако је Пат створена по узору на Мети Рос, довојчурка из вестерна “Права храброст” (“Труе Грит”) из 1969. у режији Хенрија Хатавеја (шерифа Рустера Когбурна је играо легендарни Џон Вејн); римејк овог класика снимила су браћа Коен 2010. године. Упињање стармале Пат да буде третирана као одрасла особа чије се мишљење и ставови поштују резултирају смешним, понекад и гротескним догађањима усред суровог друштва које не опрашта грешке. Берарди је успешно “играо на карту” судара светова одраслих и деце стварајући низ забавних дијалога и ситуација. Интригантно је и поигравање односом стварности и њене петпарачке фикционализације (историјски познато и на примерима Џесија Џејмса или Билија Кида и њихових шунд литерарних инкарнација које су штампане док су обојица била жива и јахала Дивљим западом); друга варијанта овог односа је митологизација приче кроз стихове баладе која, наравно, воли да “дотера” догађаје.

 Илија Бакић