АРДАЛЕН: Кад китови из шуме еукалиптуса пливају кроз ваздух

Сред оваквих изјава и размишљања Мигеланчо Прадо (1958), један од најособенијих стрип уметника данашњице у Шпанији али и свету, отвара лепезу приче које чине књигу/графичку новелу „Ардален“ оригинално објављену 2012. године. У њој ће знатижељни читалац срести обичне и необичне, стварне и нестварне људе и судбине и суптилно бити уведен у неколико (паралених) реалности које се, опет, стичу и преклапају у пар изузетних тренутака који потврђују нечије постојање.

Сабела, у својој раним четрдесетим години, после пар личних животних пораза (губитак посла, развод), у прелазном добу пре поновог почетка - очекиваног разговора за нови посао - трага за дедом кога, сем у причама, никада није упознала јер је отишао на Кубу и одатле се није вратио. Пут је води у планинско село и локалну кафану у којој старци уз шољицу кафе и разговоре троше преостале им дана. На њена питања и молбу за помоћ они ће је, док се Селија, власница кафане мршти, шале ради упутити до куће чудака Фидела који је (наводно) преживео три бродолома (па га, од милоште, зову Бродоломац). Сабела, пуна наде, одлази до Фидела али сусреће старца који једва да живи у стварном времену јер је ушанчен у сасвим другим световима у којима и даље разговара са особама из своје прошлости. Фидел (то му није право име), ни у шта није сигуран а чак и ако се досети каквог догађаја, исти брзо заборави.

Почетни неуспех неће поколебати устрепталу Сабелу јер је њена потрага колико резултат неуротичног одговора на крах сопственог живота, толико и начин да се фрустрације из детињства превазиђу па да она, излечена, крене (упркос лошим искуствима и одмаклим годинама) поново у нову будућност надајући се (нај)бољем. Зато жена наставља да одлази до Фидела и да сабира фрагменте његових несигурних, понекад и превртљивих сећања. Овакав развој догађаја јача подозрење стараца који у томе виде опасност за сопствени учмали живот. Већина се, ипак, задовољава само гунђањем али не и Томас чија се злоба храни оним што види и, још више, апатијом људи који га окружују и која га, коначно, тера у физичко насиље са фаталним исходом.

Ипак, упркос свим устаљеним, препознатљивим обрасцима и законитостима тривијалне егзистенције, у кулминацијском/катарзичном трену приче дешава се чудо - спој две фантазија. Физичка реалност, материјални закони узрока и последице биће поништени у трену када старчеву опсесивну фантазију - лет/пливање китова из шуме еукалиптуса кроз плаво небо - угледа и Сабела. Тада се за то двоје људи отварају метафизичка небеса, обзнањује се надмоћ и супериорност духа (и душе). Пред том спознајом све материјално постаје тривијално, пролазно, небитно и недовољно достојно правих (исправних) људи способних да отворе очи и сагледају свој свет управо онаквим какав јесте али, исто тако, и да виде све друге светове са којима се он преплиће творећи онај ултимативни, сингуларан, у коме прошлост, садашњост и будућност једновремено трају.

Прадова је прича једна од оних великих, озбиљних и свевремених. То што је исписана и исцртана у форми стрипа не одузима јој ништа од квалитета. Прадо је светлосним годинама удаљен од овешталих, корпорацијских стрип шаблона и суверено представља стрип као медиј безграничних потенцијала. Његово приповедање уверљиво је како у сценама у којима је све јасно и очигледно тако и у онима које делимично откривају тајне или наговештавају њихова постојања. Нелинеарност приче заједно са онеобичавањем стварности и мешањем разних времена гради хипнотишућу атмосферу која читаоца оставља без даха. Повремене документаристичке паузе (цитати докумената, новински чланци, интервјуи, факсимили карата...) појачавају реалистичку уверљивост али и готово магијску опчињеност натприродним приказањима. Прадо мајсторски користи снагу слика и њиховог колора да би употпунио речи, односно да би оним што се види дигао причу на нови ниво, ниво примарне опчињености призором који је изван искуствено-реалног. Јер, колико год да је бриљантно приказивање фацијалних мимика и грчева још је имресивније његово сликање призора под морем преплављених светлом које није од овог света. Колико год били сликарски  беспрекорни (минималистички) призори чаша на столу још су импресивније необичне, фантазмагоријске рибе које пливају по ваздуху Фиделове куће. Коначно „измирење“ светова може се видети у призорима јарких јесењих крошњи и импозантном (готово архетипском) пливању китова кроз ваздух.

Илија Бакић