Дела Пуланка и Стравинског на Сомусу у Сомбору
СОМБОР: На првом концерту овогодишњег фестивала Сомуса у Сомбору чули смо два ретко извођена дела из заоставштине музике прошлог века, Пуланкову „Позивницу у дворац“ и „Причу о војнику“ Игора Стравинског.
Уз њих двојицу упознали смо још четворицу сјајних уметника: кларинетисту изузетно бриљантног интерпретативног нерва Матеа Бекавца, америчког виолинисту Вилијама Хагена, шведског пијанисту Пера Рундберга и босанско-херцеговачког глумца – наратора Зијаха Соколовића који се „пресвукао“ у неколико улога не само гласовним него и карактерним мутацијама. Међу њима није било самодоказивања ни истицања у први план, клавир је давао метричко-ритмички ослонац плесу, виолина је певала своје умилне кантилене, а кларинет је успостављао ону специфичну тонску боју коју су у стању само изврсни уметници на дрвеним дувачким инструментима да остваре.
У другом делу програма чули смо чудесну „Причу о војнику“ Игора Стравинског. Како је с правом приметио Мирослав Костић – „он је био ироничан и према самом себи“, сматрајући да је „наша дужност према музици да је проналазимо“. Његови проналасци били су револуционарни, експлозивни, разносили су стерилне остатке немачког романтизма крајем 19. века. На свом путу до чистоте уводио је изненађујуће нове концепте ритма и звучности и интелекту давао исти значај као и емоцији. Ерик Сати назвао га је „ослободиоцем“, Жорж Баланшин „архитектом времена“, Карлхајнц Штокхаузен је сматрао да је он „једини композитор који је непрестано обнављао себе“. Био је пријатељ и сарадник Дебисија, Равела, Коктоа, Пикаса; био је „човек хиљаду и једног стила“, композитор који је као камелеон мењао одежде својих идеја, стваралац који је лако и хитро, као нико други прошетао најрадикалнијим и најопречнијим стиловима 20. века – по мишљењу Марије Ковач.
У овом специфичном извођењу уживели смо се у ђаволову обману, у којој нису прошла три Јосифова дана одсуства, него три дуге године... кларинет је енормно високим тоном доведеним до пискавости на почетку фразе, али убрзо напуштајући такав дисхармонични израз водио ка једноставној ванвременској монодији која је звучно асоцирала на древни аулос...
„Све је то ништа... празно... ствари које су изнутра топле – једине су које вреди имати“ – убеђује нас Зијах Соколовић. Музика постаје нестрпљива. Не дозвољава речима да монологизирају самостално. Инкорпорира их...Ђаво и војник одлазе...У нама још дуго нису отишли.
Гордана Крајачић