Кореограф Мауро Астолфи и трупа Spellbound 25. марта у СНП-у

У том обележавању 150 година од смрти чувеног композитора издвојио се и један комад савремене игре – ”Росинијеве увертире” у кореографији Маура Астолфија и извођењу његове трупе Spellbound из Рима. Премијера се догодила у Росинијевом родном Пезару, а затим је турнеја по градовима Италије избројала тачно 150 извођења. Серију међународних гостовања Spellbound почиње овог пролећа на 16. Београдском фестивалу игре, када ће „Росинијеве увертире” извести у Београду, Вршцу, као и на сцени Српског народног позоришта 25. марта. Улазнице су већ у продаји.

Након дугог боравка у Америци, Мауро Астолфи је 1994. године основао Spellbound. Данас је ова трупа присутна на међународној сцени као комбинација Астолфијеве естетике и  техничке перфекције његових играча. Поред рада за Spellbound, Астолфи је постављао оригиналне наслове и за Балета Опере у Риму, Балета Лајпцига, Израелски балет, Национални балет Колумбије, или филаделфијски BalletX. Он такође ради као педагог у Риму, Цириху, Лондону, Амстердаму, Токију и Њујорку.

Када сте на једном од првих издања Београдског фестивала игре представили Spellbound, публика је била изненађена енергијом и брзином играча. Да ли се нешто променило од тада?

Потрага за снажном и експресивном енергијом дефинитивно се није променила, као ни начин употребе ове енергије. Свакако су идеје и средства другачији, јер се у међувремену нагомилало искуство. Сваки нови комад који стварамо мора тежити коренитој промени и видљивој еволуцији.

Недавно сте се вратили из Америке. Како доживљавате стварање за друге компаније поред рада за Spellbound?

Spellbound је моје природно окружење, место где играчи могу продрети дубоко у суштину мог рада. Свакако се добро осећам и када радим с другим трупама, али Spellbound остаје најдубља суштина моје кореографске визије, јер са мојим играчима успостављам везе које су сигурно најдетаљније и најконструктивније. Креативни процес са другим компанијама игре неизбежно захтева период међусобног упознавања и грађења поверења.

Италија, и цео свет прослављао је Росинијев јубилеј, углавном изводећи његове опере и музику. Међутим, стварно је реткост видети уметничку игру инспирисану животом једног композитора.

Пезаро, родни град великог композитора, наручилац је овог комада. И реакција на нашу премијеру у Пезару била је невероватна. Испраћени смо овацијама. Ово је дефинитивно комад који је апсорбовао много енергије, времена, истраживања и припреме, али је резултат фантастичан. “Росинијеве увертире” учиниле су нас испуњеним и срећним.

Колико је истраживање Росинијевог живота било инспиративно за вас?

Читање текстова Аугуста Бенемеља о животу Росинија, о том „организованом лудилу”, било је за мене дубоко и готово запањујуће искуство. Истински сам био заведен континуираним преслушавањем музике необузданог генија… У представи сам замислио велики зид, као пројекцију Росинијевих сећања. То је зид куће, пун прозора, полица, скривених места, одвојен од обичног света… У том простору лутала је човеколика фигура, црна мрља људских карактеристика, која би комуницирала са њим, увукла се у његове снове, ушуњала у кревет, а затим нестајала, али која је увек била ту да подсети на пођеднако ограничено, колико и на бесконачно време. Тај мрак је био страх од смрти, његова болест, а можда и његов савезник, често парадоксално једина константа. У бескрајним ноћима, патећи од снажне несанице, Росини је почео да живи у два света која су се повремено приближавала, готово додиривала, а само његова способност стварања, његова страст за овоземаљским задовољствима и естетиком, могли су на тренутак анестезирати оно што се дешавало у његовом телу и уму. Његова музика је била екстремна, знак више силе и енергије, а ја сам се истински трудио да направим кореографију пуну снаге, виталности, сусрета, завођења, страсти...

Како бисте позвали овдашње поклонике уметничке игре на „Росинијеве увертире”? 

Верујем да би могло бити занимљиво видети италијанску трупу савремене игре, подржану музиком великог италијанског композитора…

Мислим да је то својевсран пројекат, начин да људи упознају нас и наш народ, кроз вредности културног наслеђа и савременог стваралаштва.

Да ли су очекивања публике већа ако је невербални комад о историји, о људима који су заиста постојали?

Када користите игру као средство комуникације, све почиње од једне истине, а онда неизбежно говори кроз личну интерпретацију, машту кореографа... Очекивања публике за поштовањем чињеница могу се превазићи само ако погодите атмосферу, енергију, емоцију… Верујем да је то учињено у нашем комаду. У овом случају имагинација је моја, али  веза између музике, љубави према животу, сталном страху од смрти, дугим и исцрпљујућим фазама болести Ђоакина Росинија јесу елементи од којих нисам бежао.

Да ли је лако играти на Росинијеве композиције?

Росини, ако није апсолутно најбољи, један је од три композитора који ја лично сматрам најкомпликованијим или најизазовнијим за кореографски резултат. Росинијева музика је пуна боја, варијација, промена ритма, интензитета, убрзања, фреквенција: на неки начин садржи све елементе који управо игри могу дати сложену текстуру - живу, јаку и неукротиву.

Могу ли данас уметници могу да створе безвремене радове?

Ово је исто питање које сам себи често постављао, јер мислим да је тешко доћи до ове дубине, оваквог "божаног" канала који је био карактеристичан за велике композиторе или уметнике из прошлости. Кроз историју, било је невероватних тренутака, од којих би се неки могли поновити у блиској будућности, али је питање да ли би и публика могла бити на исти начин дирнута врхунцима изврсности.  Чини се да апсолутна ремек-дела више не могу да се саставе, нити да уживају ону врсту потребног препознавања и пажње. 

Ви сте кореограф, али и педагог. Радите у светским цетрима, али имате и свој простор у Риму. Чиме се бавите у том простору?

ДАФ је сјајан међународни пројекат, мрежа уметника из целог света који својим креативним радом обогаћују визију и припрему младих студената који долазе са свих страна планете. Оно што радим како бих допринео свом стваралаштву и компанији, која се налази у истој згради, јесте да обогатим и припремим наше студенте за аудиције. Трудимо се да понудимо дом који је увек препун креативног истраживања, рад дизајниран да подстакне уметнички процес, и да стварно припремимо младе уметнике за динамику и потребе професионалног тржишта.

М. Стајић