Ђорђе Лазић Ћапша, аутор бачкопаланачког споменика краља Петра Првог

Ова безмало три метра висока скулптура нашла је своје место у Бачкој Паланци, чија локална самоуправа је деведесетак година након прве иницијативе успела да омиљеном, народном краљу подигне споменик, који је свечано откривен 29. децембра. Уметникова је жеља била да краља представи у стојећем ставу, што није уобичајена представа  владара. У одлуци за такав приказ краља помогла му је и књига о споменицима из које се јасно види да стојећа фигура није била заступљена у представи краљевског височанства.

Цео посао, од моделовања преко ливења у ливници „Станишић“ на Ченеју до поставке, кратко је трајао, око два месеца, али није изостала припрема, која код Ћапше подразумева темељно истраживање како личности, тако и детаља који су за њу битни.

„Пошто се бавим разним приступима у ликовној уметности, између осталог и класичном скулптуром, којој се увек после разних експеримената враћам, и са великим задовољством је поново и изнова радим, када је реч о неком препознатљивом лику, имам личан однос према свему томе“, објашњава Лазић.

„По мом мишљењу, споменичка скулптура јесте врста примењене скулптуре и поред тога што казује како личност изгледа има едукативну димензију коју не смемо пренебрећи. Ту вајар не би требало да себе као аутора и свој рукопис ставља у први план, него треба да своје промишљање, таленат, рад, стави у службу личности коју ваја. Моје скулптуре изгледају животно, са карактером, можда и ретроградним приступом, али је то врло намерно. Трудим се да оваплотим енергију тог појединца, која је у суштини одговорна и за његово дело, због којег је и заслужио да му се уради споменик. То је по мом мишљењу круцијално кад се ради о споменичкој скулптури. Бавим се и апастрактном скултуром, али она нема исту тежину и значај као споменичка. Она може да оплемењује простор у ком као таква егзистира.“                    

Ћапша каже да се приликом стварања скулптуре краља Петра водио намером да га представи као припадника владарског соја. Мада је било предлога да га изваја у шињелу и са шајкачом, у ком случају би његово краљевско достојанство било минимизирано и у другом плану, остао је доследан свом науму и приказао га у свечаној униформи са припадајућим детаљима његовог положаја, а то значи са српским ордењем, капом на чијем врху је перјаница, сабљом... 

Несвакидашње вајарско дело – земљана скулптура

Оно по чему је Ђорђе Лазић у уметничком свету посебан и препознатљив, јесте такозвана земљана скултура, несвакидашње вајарско дело, које је до сада приредио два пута у Сремским Карловцима, а током ове године требало би да уради и трећу изложбу у атријуму Музеја града Новог Сада на Тврђави. С једне је  у продукцији РТВ-а настао и документарац који је освојио бројне награде на фестивалима.

„То је била моја идеја и жеља и потрудио сам се да тако и буде“, прича Ћапша.

„Тежио сам да говором тела, положајем и ставом изразим његов карактер и достојанство да би самом појавом било јасно о коме и каквој личности се ради. Гледао сам да ордење буде што аутентичније, препознатљиво и да нема никаквих, ни случајних, грешака, и зато сам се консултовао са колегама и стручњацима из Војног музеја у Београду.“ 

Каква припрема prеthodi једном стваралачком чину, најбоље говори Ћапшин рад на бисти знаменитог Србина, саветника руског цара Петра Великог, грофа Саве Владиславића, који је постављен у Сремским Карловцима и Санкт Петербургу. Признаје да о Владиславићу није пуно знао када је конкурс расписан и игром случаја његов предлог изабран за реализацију.  

„Мени је он био откровење, нисам имао представу  као ни многи други Срби ко је он“, искрено ће Ћапша.

„Покушао сам да пронађем нешто што би ми била водиља приликом рада. Једино што је било доступно јесте графика рађена у барокном маниру са представом Владиславића с дужом косом и у униформи и књига Јована Дучића. Када сам добио посао читава лавина ствари се издешавала и кроз атеље су ми прошли многи Руси, људи од струке за одевање, ордење... Консултовао сам разне изворе, укључујући и интернет, костимографе... Радио сам то из тачно одређеног разлога. Наиме, у Русији постоји посебан однос према ордењу. Орден који неко добије није само колајна, него  има и одређену новчану апанажу, и правила налажу да се носи када је обучен у војну униформу, најмање капетанску, или одећу дворјанина. На његовој надгробној плочи у цркви Светог Спаса где почива  и царска породица, али и његова мати, стоји да је  носилац Ордена Александра Невског. Био је  један од првих добитника. Руси су ми послали књигу о том ордену. Тада је орден био везен и ја сам се трудио да опонашам изглед те колајне на скулптури. Мени је најилустративније било да га извајам у свечаној одећи са свим што та одећа носи и отуда толико занимање за ордење.“       

Поред оне у Карловцима, у парку где је подигнут и споменик руском генералу Петру Николајевичу Врангелу, Владиславићева биста, Ћапшин рад, краси и санктпетербуршку тврђаву. Ту се налази и велика стојећа скулптура цара Петра Великог, а то је било место где су се Владиславић и он први пут срели. Дела овог карловачког вајара могу се видети и у Словачкој, у месту Модри поред Братиславе. За  тамошњи лицеј извајао је Змаја  и Доситеја Обрадовића. Сада се припрема да за истог наручиоца изваја и Николу Теслу, а пошто се Словацима допао његов вајарски израз, урадио је и споменик евангелистичког бискупа, доносица декларације о савременој словачкој држави Самуила Зоца.  

Зорица Милосављевић