ВЕСТЕРН СТРИПОВИ Поручник који се угледао на Блуберија

И док је у свету „покретних слика“ вестерн примат САД продукције дуго био неспоран и „покривао“ читав свет, на сцени „прича у сликама“ то није било тако јер су вестерне писали и цртали свуда - у Аргентини („Лариган“, „Циско Кид“), Енглеској („Мет Мериот“, „Мат Дилан“, „Вес Слејд“), Италији („Текс Вилер“, „Коко Бил“, „Кан Паркер“, серијал „Приче са Дивљег Запада“), Француској („Џери Спринг“, „Талични Том“, „Блубери“, „Команча“) и Југославији („Стари Мачак“).

„Каубојци“ су, у свој својој популарности, мењали изглед и иконографију остајући, упркос трансформацијама, увек синоним за слободу, дивљину, мужевност, каваљерство и правдољубивост. Крај 1960-тих и почетак 1970-тих били су за вестерн време промена под утицајем неколиких струја: на једној страни је био традиционални вестерн а с друге нови, стваран под утицајем надолазећих, другачијих времена. У филму се то видело у делима Џона Форда и Серђа Леонеа и низу наслова који су достизали до „анти-вестерна“ („Плави војник“, „Мали велики човек“, „Пат Гарет и Били Кид“, „Човек звани Коњ“, „Ел Топо“...) што ће се касније изродити у „егзистенцијалистички вестерн“. У европском вестерн стрипу тог времена неприкосновено је, као висококвалитетни рад, владао „Блубери“ па су се нови „каубојци“ угледали на њега. Такав је био и стрип „Мек Кој“ сценаристе Жана-Пјера Гурмелана и цртача Антонија Ернандеза Паласиоса који је стартовао 1974. у, часописима прилагођеним, кратким епизодама од десетак страница које су касније повезане у први албум „Легенда о Алексису Мек Коју“ који ће се наставити у целовечерње албуме „Извесни Мек Кој“ и „Клопка за Мек Која“. Стрип је, својевремено, са само пар година кашњења за оригиналним објављивањем, штампан у Југославији у различитим издањима, од „Екс алманаха“ и „Супера“ до „Политикиног забавника“, понекад у боји чешће у црно-белој варијанти; у сваком случају „Мек Кој“ је (под неправилно „скројеним“ именом) у тим годинама имао своју редовну публику. За његово ново појављивање заслужан је агилни „Даркњоод“ који га презентује у пуном сјају - у висококвалитетним, колорно штампаним књигама са тврдим корицама.

На почетку свог стрип живота Мек Кој се доста угледао на Блуберија као и на визуелну нарацију Леонеових „шпагети вестерна“. Он је поручник у јужњачкој војсци која се октобра 1864. повлачи пред северњацима. Генерал Худ поверава Мек Коју одговорне задатке извиђања непријатељских положаја што овај извршава, а када на тај подухват падне сумња Мек Кој брани част још већом (луђом) храброшћу. Својим неустрашивим акцијама Мек Кој је само за кратко успорио пораз да би, на крају, био заробљен и послат у логор а одатле, за рачун северњака, одлази у опасну мисију у Мексико да поврати три милиона опљачканих долара од тајанственог Свеца. У пустоши Мексика мисија ће само делимично успети па Мек Кој и његов друг Чарли, пошто сазнају да је грађански рат окончан, мада празних шака и бисага, пожеле да се врате кући али - на тешком путу улећу у жестоку потрагу за митским златом града Сиболе. И ова авантура ће се, после јурњава и пуцњава у пустињама и голим брдима, окончати мање-више (не)славно и Мек Кој и Чарли настављају повратак кући - у следећој књизи.

Стрип са добром дозом психоделичности

Паласиос је свестан ликовне мањкавости коју обилно компензује екстравагантним колором, интензивним чистим бојама и њиховим неуобичајеним спојевима (зато понеки квадрати личе на техниколор филмове за неизбалансираним палетама). У коначном утиску овај манир даје стрипу одређену дозу психоделичности примерену периоду у коме је стваран што је данас свакако занимљиво и атрактивно (макар као историјски феномен).

Оно што у „Мек Коју“ плени пажњу знатижељног читаоца је визуелни сегмент стрипа. Гурмеланов сценарио је мање-више коректан у поновном препричавању образаца о пожртвованом војнику, разноразним бандитима, отпадницима и Индијанцима или вечним потрагама за благом, док Паласиосов цртеж изазива различите утиске. Његов графизам темељи се не на јасним линијама, него на мноштву линија-шрафура које граде објекте, што има своје предности али и ману јер се нацртани облик лако губи-утапа у то мноштво. Ипак, Паласиосове слике сурових пустињских предела спечених немилосрдним сунцем заиста су убедљиве; са физиономијама и мимиком, међутим, поприлично се мучи па цртеж делује крајне невешто (посебно ако је у питању неки гег).

У сваком случају, „Мек Кој“ ће се у следећим епизодама развијати и напредовати на велико задовољство љубитеља вестерна. Први том доживљаја пргавог јужњачког поручника је, пак, интригантни увод у те авантуре.     

 Илија Бакић