КЊИЖЕВНИК СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ Велики јуриш на феномен рата
НОВИ САД: Трагом уверења Милоша Црњанског да је “књижевник који се не мења - жалосна фигура”, Слободан Владушић, новосадски писац, теоретичар, критичар, есејиста и публициста, професор Филозофског факултета у Новом Саду, написао је “Велики јуриш”, који се пре неколико дана појавио у књижарама у издању “Лагуне”.
И овај историјски трилер, у чију радњу су уплетене личности попут легендарног војводе Вука, команданта Добровољачког одреда на Солунском фронту, пуковника Милана Недића или српског официра и писца Станислава Кракова, заиста представља велику промену у односу на prеthodnе Владушићеве романе. „Forward” и „Ми, избрисани” су, наиме, и тематски и поетички битно другачји од „Великог јуриша”, а како сам аутор открива у разговору за “Дневник”, и писани су на другачији начин…
– Желео сам да се променим, јер је бесмислено два пута написати исту књигу – појашњава Слободан Владушић. – Тако сам почео да размишљам о роману који би говорио о Првом светском рату, што у мом случају и није неко велико изненађење, јер они који ме боље познају знају да је мени историја увек била драга, а посебно прва половина XX века. Централну улогу у том раздобљу има управо Велики рат. Народ коме припадам у њему је доживео билошку катастрофу, са озбиљним последицама које је она оставила на све сфере друштва потоње државе. И премда овде недостаје нека врста системског неговања културе сећања на Први светски рат, ипак у нама постоји стална потреба да разумемо тај рат, да се према њему одредимо и да га не заборавимо. И то је знак виталитета: наиме, ако можете тек тако да заборавите 1,2 милиона људи, колико их је са српске стране погинуло у Великом рату, и ако можете да кажете да они више нису важни, на тај начин сугеришете да онда можда ни ваш живот није важан.
„Велики јуриш” уноси у ваш опус не само тематску и поетичку, него и велику жанровску промену?
– У „Великом јуришу” се могу пронаћи трагови разних жанрова, па тако и трилера, јер у роману постоји моменат напетости у откривању загонетке коју различити јунаци покушавају да реше, бавећи се једном наоко „обичним” самоубиставом у вили „Ахилеон” на Крфу, у рано пролеће 1916 године. Истовремено, роман има веома јаку историјску црту, јер фактографски прати судбину различитих војних јединица српске војске у којима је ратовао главни јунак, поручник Милош Војновић - од катастрофе у Срему, односно трагичне битке код Чеврнтије, па до тријумфалног пробоја Солунског фронта. Дакле, хтео сам да напишем роман у којем ће се укрштати елементи различитих жанрова, али тако да не подлегне ниједном жанру у целини. Желео сам да створим једну необичну слику Првог светског рата каква до сада није постојала у српској прози. Колико сам у томе успео, показаће време.
Веома важни елементи “Великог јуриша” су магла и сећања?
– Магла и сећања су мотиви који, чини ми се, дају посебну симболичку врлину роману. Врлину због којих он, на крају крајева, и не може бити сведен само на чисту фабулу. Они носе једно посебно симболичко зрачење које се не може толико дешифровати, колико осетити и доживети кроз странице овог романа. И драго ми је што сте уочили те мотиве, јер то значи да сам успео да њихово симболичко зрачење пренесем и до читалаца.
Представља ли при писању оптерећење за универзитетског професора књижевности чињеница да ће о његовом роману судити и његови студенти?
– Не, не постоји такво оптерећење. Прво, зато што када пишем прозу, ја сам писац, а не универзитетски професор, а они нису моји студенти, већ читаоци као и сви други. Е сад, пошто су ми поједини бивши студенти у међувремену постали и пријатељи, имамо врло поштен однос, а то заправо подразумева да они имају и критичке ставове према нечему што сам објавио. Међутим, сви који су до сада прочитали овај роман рекли су ми да им се веома допао. И то за мене јесте озбиљан комплимент, јесте знак да заиста озбиљан труд, који сам уложио да напишем “Велики јуриш”, није био узалудан, напротив.
У роману су акцентиране три књиге: „Злочин и казна”, Дисове „Утопљене душе” и Флоберово „Сентиментално путовање”?
– Постоје и неке књиге које се „подземно” појављују у „Великом јуришу”, али поменуте три јесу најистакнутије, јер свака од њих, на посебан начин, осветљава кључне теме романа, из различитих углова. Рецимо, када се у „Великом јуришу” појављује „Сентиментално васпитање”, то је заправо ехо једног другог, предратног света, који чак није ни слутио да може да дође неки рат, који ће тај свет и његове вредности обесмислити. Први светски рат јесте био та епохална прекретница и живот после њега ни најмање није личио на онај пре. Тај рат има улогу границе, која је животе преживелих поделила на време пре и после рата, која се више нису могла саставити. Дакле, када два моја јунака читају „Сентиментално васпитање”, они се заправо сећају времена ког више нема и које се неће више поновити.
У којој мери сте циљано ишли на карактеризацију ликова кроз књиге које читају?
– Питање колико је данас одржива идеја да читалачки избор одражава и карактер онога ко је тај избор учинио. Али у роману који се дешава између 1914. и 1918. верујем да је могуће поједине ликове описати и упућивањем на књиге које читају. Није стога случајно што у „Великом јуришу” капетан Остојић, који је пођеднако дистанциран и од Црне и од Беле руке, чита Диса, односно некога ко је исто тако дистанциран из тадашњег књижевног мејнстрима, кога су обликовали Јован Скерлић и Богдан Поповић. Иначе, када се у „Великом јуришу” помињу Достојевски и „Злочин и казна”, та је књига у мом роману омаж Драгану Спасићу, лику из „Српске трилогије” Стевана Јаковљевића. Драган Спасић је студент који је одлучио да остане на Солунском фронту уместо да оде у Француску да настави студије као што му је нуђено. Пре свог последњег напада, он чита управо Достојевског. Код Јаковљевића то није убијање времена, већ припрема за смрт. Таквих омажа, споменица, подсећања... у „Великом јуришу” има још.
Нестереотипан је и начин портретисања тајанственог бугарског официра, архинегативца у роману?
– И он има своју дубину. Наиме, у роману се наслућује време у коме тај официр није био „негативац”. Иван Остерлин зато и није симбол есенцијалног, чистог зла, јер ипак постоји нешто што prеthodi том злу. Тачније, он се у једном тренутку тог рата преломио. И мислим да је то важан детаљ, јер сугерише да различити ликови, различити људи, реагују на рат на различите начине. Због тога и не можемо да говоримо о некој јединственој слици рата. Напротив, у “Великом јуришу” се јављају различите слике истог рата, преломљене кроз различите јунаке. На једном месту у роману пише: Постоје два рата: један који се памти и други који се заборавља. Та радикално заоштрена опозиција циљано упућује на то да заправо постоји више погледа на рат, а не само један. Мени је стало да у роману изразим те различите реакције на сусрет с ратом. Међутим, иако све те реакције на рат налазе место у мом роману, оне ипак нису и пођеднако вредне: историја памти хероје, док људе који би кроз све да се провуку као кишне глисте, без огреботине – оставља црвима.
М. Стајић