САНУ: Уручене награде Бранко Ћопић

Управни одбор Задужбине Бранка Ћопића (председник Милисав Тешић, Горан Петровић, Душан Ковачевић, Нада Милошевић Ђорђевић и Матија Бећковић) доделио је ово признање Милашиновићу за роман "Случај Винча"у издању "Лагуне" и Лакићевићу за књигу песама " Песме за једног читаоца у издању "Партенона". О награђеним делима су говорили дописни члан САНУ Горан Петровић и академик Матија Бећковић, а награђени су узвратили , беседама. 



Петровић је, говорећи о садржају Милашиновићеве књиге о првом нуклеарном удесу у Винчи где је био постављен први нуклеарни реактор у СФРЈ оценио је да је " сам акцидент, узрочник; приказан је тако као да се догађа близу нас, сад, или се догодио пре минут-два. " 



"Данас можемо да меримо готово све, али нам књижевност, каткад, једина преостаје за случај да морамо да измеримо опсег људскости. Истина је некад мањак људскости,али некада и њен врхунац-као у роману " Случај Винча Горана МИлашиновића" заклкјучио је Горан Петровић. 



Захавливши се на " високо цењеној и у великој мери обавезујућој књижевној награду Милашиновић је награду препустио роману " да се он носи са њеном славом"



Он је оценио да се "неко дубокоуман и доброманмеран домишљато сетио како да се Chopića присећамо барем једном годишње када се додељује награда која носи његово име" а да је у његовом случају "срећна последица награде што се последњих недеља вратио Chopiću".



Академик Бећковић је за лауреата Лакићевића казао да се убраја међу оне песнике " који су Choipićеvi синови" јер поседује исту дозу оптимизма као његов узор. 



Он је са жаљењем констатаовао да је дошло време да се више цени шта се пева него како се пева и да то не важи када је Лакићевић у питању.



" У језику су моћ и немоћ поезије, а Лакићевић је један од ретких верника језика" приметио је Бећковић.



Лакићевић је своју беседу запоцео Chopićеvim стиховима да би констаовао да за ове стихове " На путу славних предака" запамтио у младости као и друге Chopićеvе јер то је особина његове поезије да се " лако прима у слухи да се не заборавља".



"Ту пријемчивост и реторичност поезије и њене сликовите музике наследио је Ћопић из српске усмене књижевности из које се родио и на коју се уметнички надовезао и као песник и као приповедач, мада се у његовом случају поезија и проза додирују и стапај једно у друго", рекао је Лакићевић.