Маријана Глиговић прави необичан накит: Природа даје облике, ја додајем боју

Из тог настојања људи свакодневно на разне начине стапају природне елементе с људском делатношћу и тиме стварају опипљиву, физички присутну спону између човека и природе.

Једна од таквих јесте дипломирана наставница ликовне културе Маријана Глиговић из Суботице, која је пронашла оригиналан начин да искористи ресурсе природе за стварање накита. Маријана је током студија на Високој школи ликовних и примењених уметности у Београду развила технику прављења накита од разних осушених биљака, бобица, гранчица, поврћа, које, након сушења, ручно осликава и улепшава техником акварела, за коју сматра да је погодна за представљање осећаја да ништа није једнозначно нити јасно издвојено, већ да се све претапа једно у друго, чиме се ствара невероватна целина.

„Избор материјала су биљке јер је исхрана први корак за скупљање енергије, а да би то било потпуно, морамо да их поштујемо, да будемо захвални да би њихова енергија могла да уђе у наше тело“, објашњава наша саговорница.

Њен избор је да накит који направи излаже и продаје на улици јер, како каже, битно јој је да дође у лични однос са сваком женом која одлучи да понесе неку њену рукотворину. Тако Новосађанке могу да га погледају и купе у центру града, на почетку Змај Јовине улице.

„Свака жена је посебна и свака ми донесе позитивну вибрацију и инспирацију, лични однос с њима ми омогућава да формирам дизајн из скулптуре у накит“, рекла је Маријана.

„Када не би било лично, то би био само још један производ у низу, при чему бих ја била занатлија, а не уметник. Велика ми је част када моја уметност украси нечије посебне тренутке у животу.“

Осим тога, уметница сматра да њен накит од биљака захтева да буде доступан под ведрим небом, ветровима, на високим или ниским темепратурама, пратећи природу. Верујући у савршеност закона природе, своју уметност темељи на дочаравњу сазнања о њој, а заједно с модним делом, на њу гледа као на начин комуникације и визуелно споразумевање.

Текст и фото: В. Дошен