Тарзан, изгледа, ипак није био деран паланачки

Тако се и сада међу старинама дела вароши, а баш се и зове Стара Паланка, још увек, примера ради, може чути тврдња како је Џони Вајсмилер, главни протагониста некадашњих филмова о Тарзану, господару џунгле, „деран паланачки“! Они кажу да то тврде и старије Швабе које сваке године организовано долазе овде, у „Хајмат“, или нашки, домовину.             

Истина је да је у некадашњој (док се варош из три дела није ујединила) Немачкој и Новој Паланци живело неколико породица Вајсмилерових (Weismuller). Те породице, које су због превода овдашњи Срби називали „бели млинари“, живеле су својевремено у „Muller gasse, или млинарској улици. По документима неки од њих су страдали у Другом светском рату, неколико породица стигло је до Салзбурга у Аустрији и Улма у Немачкој, а једна породица дошла је до Америке, односно Детроита. Овдашњи историчари кажу да је једна од породица Вајсмилерових имала и салаш у атару Нове Паланке, али нико није дошао на траг правом претку познатог спортисте, пливача, олимпијског победника и познатог глумца. Када нису то успели овдашњи љубитељи историје нису ни испитивали порекло Џејн и Чите, Тарзанових партнера, три лика са филмског платна који су били најпопуларнији делом 20. века.            

За живота долазила је, понекада у посету својим школским другама у Бачку Паланку. Својевремено, а овдашња, нова зграда позоришта почета је пре скоро пола века, јер је стара зграда срушена, било је добрих идеја. Посленици културе тада су јавно објавили да ће ново позориште носити име познате глумице. Међутим, то се до сада није десило, јер позориште није завршено, а не зна си ни када ће, ни да ли ће!?           

Још увек има понеки старији господин који уме да исприча по коју причу и о некадашњим, не светски познатим, али (не)обичним суграђанима. Интересантно је да се, на пример, сећају имена познатих фармацеута, али не и презимена, знају одакле су дошли и како су отишли...          

"Жене су од давних времена волеле мирисе и шминку, а у току Другог светског рата па до 70-тих година 20. века то је био луксуз па су жене до парфема долазиле на разне начине", присећа се Радован Шуњка, један од сведока тога времена који је понешто и записао. Он додаје да је из једне трговачке породице из Немачке Паланке пред рат на студије фармације у Минхен отишао је млади Ремлингер. Није познато да ли је завршио студије. Причао је о лабараторијама чувених светских фирми „Бауер“, „Цибе“...

"Нешто се десило у животу овог нашег суграђанина, почео је мало чудно да се облачи и повлачио се у себе. На улазу у Уску улицу (некадашњи паланачки корзо, а данас пешачка зона) млади Ремлингер уљудно би заустављао девојке и паланачке госпође и уз наклон би замолио да им на руку бесплатно „капне“ мало мириса! Уз дамски пристанак из yеpa „вечитог мантила“ извадио би неколико мириса, познатих као „Ремлингерови мириси“, а они би на женској руци трајали неколико дана. Касније су жене тачно знале у које време се појављаје на главном шору. Тихо је нестао крајем 70-тих прошлог века, а поједине баке и данас унукама причају о „Ремлингеровим мирисима“", каже Шуњка.         

Сада пензионисане фармацеуткиње које су радиле у то време са Савом сећају се да је често тражио слободне дане од свог шефа фармацеута Шепрака како би подносио своје стручне реферате на симпозијумима широм бивше Југославије.             

"У овдашњу апотеку дошао је половином прошлог века", сећа се Шуњка.

 Био је препознатљив по громби капуту кога је носио зими, па скоро и до лета. Носио је и зими сандале пар бројева веће од потребе. Био је културан и тих, а у то време многе лекове су правили апотекари, што је он и радио и био је цењен у вароши и околним селима. На својевременом симпозијуму фармацеута „Пливе“, на пример, у загребачкој Кристалној дворани „Лисински“ свој реферат Сава је поднео „из главе“.

"То му није био проблем, али јесте одело, јер су га тада паланачке фармацеуткиње једва натерале да се пристојно обуче и стави кравату. Сава је том приликом од фармацеута из целе земље и фармацеутских кућа дуготрајним аплаузом испраћен након поднетог реферата и одговора на бројна стручна питања. Те јесени, односно крајем 70-тих Сава је добио надимак „фармацеутски Анштајн“. Тихо и скромно апотекар Сава заслужио је пензију, живео у својој скромној кућици у Зечком шору", каже Шуњка.

Организатори су му редовно слали позиве на научне скупове све до његове смрти. Сам, без породице, пробао је да живи и у овдашњем старачком дому, али није могао и брзо се вратио у кућерак. Достојанствено су га сахранили бачкопаланачки фармацеути.           

Гушчија маст из апотеке

Некада се гушчија маст куповала само у апотекама, а фармацеути, па и Сава, објашњавали су људима зашто је она добра као лек. Додуше, некада је Бачка Паланка, кажу они који дуго памте, имала неколико десетина хиљада гусака, по барама, јамурама, обали Дунава, каналима... Данас уместо гусака овуда пливају и шепури се на стотине белих лабудова који јесу лепи, али...

По сећањима овдашњим гуска је до краја половине прошлог века била својеврсни бренд Паланке. Неке породице су имале и до хиљаду гусака, па су их звали „гушчари“. Дунавска обала, најближа улица до Дунава, у Немачкој и Новој Паланци „Донау – uffеr“, имала је шпицнаме „Ганс – гше“, или по нашки, гушчија улица. Гуске су се овде гајиле због перја и yigеricе, а гушчија маст (Gausеffеt) и гушчије печење  (Гаусебратен) били су увек на високој цени, месо као гурмански специјалитет, а маст и специјалитет и лек.

Милош Суџум