Хунора Харкаија тренерске стазе одвеле у далеку Индију

Међу великанима, наравно, има пуно учитеља, тренера, дакле људи који своје знање преносе широм света и изузетно су цењени, где год да раде. Уосталом, зар имена великана Александра Николића, Ранка Жеравице, а после њих и Душана Ивковића, Божидара Маљковића, Жељка Обрадовића, Александра Ђорђевића и осталих мајстора магичне игре, не говоре најречитије у прилог овој тврдњи?

У земљи кошарке, међутим, ничу и изданци који, на посебан начин, проносе кошаркашку славу широм планете. Они нису величине магова које смо навели, али крче пут баскеташки и тамо где скоро да га и нема. Хунор Харкаи, 33-годишњи млади стручњак из Бачке Тополе, један је од најбољих примера за ову тврдњу. Изабравши да се бави лепим, али и доста комплексним послом кошаркашког тренера, определио се за путеве којима ретко ко да је ишао и још ређе би се, чини нам се, тог правца прихватио.

„Играо сам активно кошарку до 2004. године и то најпре у

АИК-у из Бачке Тополе, а после и у појединим клубовима из Мађарске“, почео је занимљиву причу Харкаи.

„Сплет животних околности, међутим, допринео је томе да управо 2004. године завршим каријеру и посветим се тренерском позиву, па сам радио у Тополчанки, женском клубу из мог родног града, током наредних девет сезона. Био сам тамо скоро све и трудио сам се да паралелно изградим сопствени пут, уз пут се школујући за овај позив. А он је почео да се формулише 2013. године, када сам добио позив с Малте. Отишао сам у клуб Феникс из Зебуга, а онда је уследила сезона коју сам провео у екипи мађарског Ференцвароша. И тамо сам радио једну сезону, пре него што сам прихватио позив данског женског прволигаша Абихоја из Архуса. Резултати су били одлични, иако је реч у кошаркашки нетипичној земљи, па је моја следећа станица била на још нетипичнијој одредници – у Ирској. Прешао сам у редове Портаолиза, где сам с мушкарцима играо финале националног купа, док сам са женском екипом стигао до финала плеј-офа, што су били најбопљи резултати у историји тог клуба. Као својеврсни пионир у још неиспитаним кошаркашким поднебљима, али и човек који се храбро суочава с непознатим, Харкаи је прихватио и следећи изазов. АБН Академија из индијског града Бангалора и годину дана раније звала ме је да дођем у ову многољудну земљу. Власник агенције Роб Фридрих познавао ме је још из времена када сам радио у Данској и жеља му је била да дођем у Индију, радим с млађим категоријама, али и да едукујем локалне тренере, одржавајући специјализоване клинике. Имао сам иза себе тај вид искуства, јер сам поменуте клинике држао и у Данској, Ирској и у Србији, тачније у Сомбору, па сам изазов прихватио. Пресудио је пре свега добар уговор, али и могућност мог даљег напретка.“

Гужва у саобраћају

Харкаи је, ипак, један сегмент свакодневног живота у Бангалору издвојио као мањи проблем за њега.

„Гужва у саобраћају је огромна, а ја, као што сам рекао, радим на различитим локацијама у граду и свакодневно путујем до тамо“, објаснио је Хунор.

„То путовање уме да се отегне и постаје монотоно и досадно, али, шта да се ради. Водим рачуна о томе шта једем и никаквих здравствених проблема до сада нисам имао, а надам се да ћу их избећи и у наредном периоду. У фебруару ћи морати да одлучим да ли ћу остати у Индији, јер позив имам, или ћу се, ипак, вратити у Европу. До тада има још доста времена и тренутно сам посвећен послу који сада радим.“

О ономе с чим се у Индији срео, Хунору није требало постављати додатна питања, већ је прича текла сама:

„Багалор има два пута више становника од Србије, а ја тренинге држим на чак пет локација. Постоји база састављена од доста добрих, младих кошаркаша и најискреније, уживам у раду с њима. Поред добрих услова и квалитетних тренинга, АБН агенција им нуди и наступе у АБН лиги и на разним турнирима, па је такав начин рада створио предуслове да ми Кошаркашки савез Теленгане, суседне индијске државе, пошаље позив да у Хидерабаду будем њихов гост, директор и главни тренер Некст левел кампа који је трајао 10 дана. Наравно да сам позив прихватио и радио сам тамо са 130 талентованих клинаца и то по четири тренинга дневно. Имао сам феноменалне услове - од смештаја у луксузном хотелу, приватног возача који ми је био на располагању, до сусрета и разговора с премијером и министром спорта те државе.“

О самом животу у овој огромној азијској земљи, Хунор Харкаи је нагласио:

„У почетку ми је било чудно, а после сам навикао на то да играчи с којима радим од мене траже аутограм и заједничку фотографију. Нема пуно странаца у овом делу света и сви они, нарочито ако су белци, изузетно су цењени. Локалном становништву је то, чини ми се, сигнал да су врсни стручњаци и да су потребни њиховој земљи, чим су дошли овамо да живе и то веома цене. Уз то, на основу моје висине и грађе, мисле да сам спортиста, што ми додатно подиже „цену“ у свакодневним сусретима. Људи су веома отворени и пријатни, послодавац ми омогућује да добијем све што ми је потребно и заиста ни за један секунд нисам пожалио што сам прихватио да дођем и радим у Индију. Потписао сам отворени уговор до фебруара наредне године, а онда ћу видети шта ми даље ваља чинити“, додао је Хунор Харкаи, кошаркашки тренер из Србије, човек који је изабрао необичан пут ка висинама којима стреми.     

Александар Предојевић