Тајкуни су јаки само када су политичари слаби

Помирење између крупног капитала и политике, какво је у блиској прошлости постојало, свакако више није могуће – или не би требало да буде, али сарадње између бизниса и политике и даље има, као што га има свуда у свету, оцењује за “Дневник” Љубодраг Савић, професора Економског факултета у Београду, додајући да би свакако држава данас била много срећнија да постоје домаћи бизнисмени који имају чиме да изађу на светско тржиште и понуде исте услове које нуде страни инвеститори који су данас овде, а сутра ко зна где.

- Неспорно је да један број бизнисмена из недавне прошлости нема политичку подршку и да се они осећају “посвађани”са политиком, али то не важи за све данашње тајкуне. Јер, нико не мкоже тврдити да и данас не постоји спрега политике и бизниса, уосталом тако је свуда у свету, она и даље функционише само што су се промениле улоге. Неки људи који су раније биле ослонац власти данас то више нису , али има неких другим. Међутим, више не постоји таква веза политике и тајкуна каква је постојала раније , поготово деведесетих година у време санкција као и она која је постојала до економске кризе када су данас најбогатији људи стварали своје империје.

За време   санкција, истиче професор Савић, тајкуни су имали директну подршку тадашње државе што се правдало борбом да Србија преживи, јер да није било ондашњих бизнисмена можда би ова држава остала онда без гаса, лекова и свега онога што је у том тренутку неопходно.

- После 5.октобра па до еконмске кризе имали смо један другачију везу између тајкуна и политичара. Држава је на све могуће начине обезбеђивала њихово функционисање. Механизам њиховог богаћења био је врло једноставан: добијали су привилегију да се баве тим пословима, што је на једноставан начин доводило до гомилања њиховог богатства  с обзиром да није било неког нарочитог ризика за бизнис, јер се увозила прилично јефтина и не много квалитетна роба из света и овде продавала на доста добро заштићеном српском тржишту по ценама коју су они сами одређивали с обзиром да није било неке нарочите конкуренције . Иако је било присутно више светских компаније оне ипак нису била конкуренција нашим тајкунима. С друге стране, тајкуни су помагали политичарима да успу и одржу на политичкој власти, а они су њима враћали привилегијама.

То је механизам који је функционисао 7-8 година  и из тог механизма су израсли данас најбогатији и најмоћнији људи у Србији чије се богатство и моћ није ограничавало само на сферу економије , већ се простирало и на политику , па су неки од њих имали амбиције и да учествују у формирању владе, доношење закона.

То је завршено хапшењем најбогатијег Србина  и данас вероватно ствари изгледају мало другачије и потпуно разумем  вапаје неких од њих, мада се са њима не слажем, јер немају тако доминантну улогу коју су раније имали у смислу да се променуле улоге да се сада неки други ближи власти на неки други начин сарађују са влашћу , али не онако како су имали у периоду економске кризе.  У сваком случају неки бизнисмени више нису миљеници власти и они оправдано покрећу то питање и сматрају да  су у запећку – сматра Савић истичући да  дели мишљење већине грађана Србије  да спрега тајкуна и политичара и даље постоји.



Љ. Малешевић

Није до државе



Наш саговорник се слаже са оценом Зорана Дракулића да у пракси домаћи и страни инвеститори нису изједначени, али сматра да томе није проблем држава, већ неспремност и незнање домаћих тајкуна да се ухвате у коштац са правилима светског тржишта и да немогућности да издвоје велике финансије за улагања у српску привреду.

- Формално постоји Закон о улагањима , али у пракси се дешавају другачије ствари.  Данас у Србији од приватног  власника ретко можете очекивати да има толико финансијске могућности да инвестира више стотина милиона евра у неки нови пројекат, па чак и да му држава помогне на исти начин као што помаже стране инвеститоре. Дакле, формирана  је структура српских најбогатијих људи који су на једноставан начин дошли до својих финансијских и пословних империја које баш зато што су на такав начин формиране нису формиране на здравим основама и већина њих нема дугорочну  перспективу јер нису обезбедили  довољне залихе  у пословном смислу здравог капитала да  подрже одређене инвестиције и улажу у запошљавање хиљаде радника као што то раде стране компаније. Они нити имају довољно знања, искуства , пословних веза , нити су заузели одређену тржишну позицију, нити имају светски познате  брендове, нити имају све оно што карактерише добре стране инвеститроре. Они су једноставно живели и функционисали и богатили се у неким нерегуларним и неекономским условима  и потпуно је природно да  сада не могу да се ухвате у коштац са здравом конкуренциј ом – истиче професор Савић.