Стари занат вредан и у модерна времена

Међутим, посла није било, па је радила у породичној фирми, односно локалној телевизији... Пре десет година удала се, изродила са супругом двоје деце, а пре шест година одлучила је да у родитељском локалу у центру вароши отвори радњу за ткање у којој је и радник и пословођа и директор.

Сваког радног дана овде ради од 8 до 13 сати, а посао наставља код куће.

"Када сам размишљала о старим занатима определила сам се за моју струку, ишла сам по околним селима тражила старе жене за које сам чула да су некада ткале, али од тога је била слаба вајда", присећа се Мирјана својих почетака у овом послу.

Вели да је у почетку најтеже научити сновање, затезање основе на разбоју, провлачење основе кроз нити... даље је ткање.

"Израђујем одевне предмете од буклеа, шалове, пончо огртаче, а најпродаванији су прекривачи за намештај", додаје ова млада и вредна жена, потврђујући да њена породица живи од овог посла.

Мирјана за материјал искључиво користим букле памучно предиво из Грчке.

"У овом послу постоје сезонски месеци, а то су август, септембар и октобар, па после наступа пауза, да би три пролећна месеца поново били сезона. Норма је од 6 до 10 метара ткања на дан, односно треба исткати један метар дужине са 60 сантиметара ширине. Управо да би надоместила посао кога је мање ван сезоне, поправљам одела и шијем завесе", каже Мирјана и додаје да њен дужни метар прекривача кошта 1.000 динара и да је врхунског квалитета, што све више жена примећује, јер у продавницама се могу купити индустријски прекривачи који су јефтинији, али им је квалитет, у кинеским продавницама, много слабији.

Вели да учитељице често доводе децу која се највише интересују за ткање и све им је интересантно. Чак и њен деветогодишњи син јој је најбољи асистент, јер мота предиво на чунак.

"Данас радим са 50 боја, а када сам почињала радила сам само са две", додаје наша саговорница и додаје да јој је на неки начин ткање у генима, јер је мамина мама, односно њена бака радила на разбоју, али њеној мами није дала то да ради.

"Моја мајка је шнајдерка, али ни она мене није хтела да упути у шивење, ваљда су се бојале да ће деца нешто да покваре. Сама сам научила да шијем и купила шиваћу машину. Од нечег се у овим тешким, модернима временима мора живети, па је онда најбоље да радиш оно за шта си се школовала и што волиш. Пријавила сам радњу, добила од државе прву помоћ за самозапошљавање од 150.000 динара, а касније се мораш сам сналазити", каже Мирјана Малић.

Мирјана Малић има два старинска дрвена разбоја, а други су мало модернији, и на њима је лакше радити. Жене долазе, интересују се, али се касније не јављају.

"Три разбоја сам и продала. Планирала сам да отворим и погон, да обучим младе жене, јер тренутно имам 12 разбоја, али после почетног интересовања многе жене одустану. Цена разбоја је 40.000 динара. Они који би да купе разбој се жале да је то пуно, мада не знају колико разбој стварно кошта, односно да је много скупљи", каже Мирјана.

Текст и фото: Милош Суџум