Доктор за људе и оријентиринг

Оријентација није млад спорт, а посебно је популаран у развијеним земљама у целом свету, где се, осим такмичарског дела, посебно развио као вид корисне рекреације.            

„Оријентиринг је спорт у коме такмчар(ка) уз помоћ карте и компаса за најкраће могуће време на терену преваљује километре, али и проналази одређен број контролних тачака и то оним редоследом како је нацртано на карти“, објашњава др Борислав Стевановић, специјалиста епидемиолог у пензији, иначе један од родоначелника овог спорта не само у у садашњој Србији већ познато име у оријентацији и на просторима некадашње Југославије, па и у свету.“ За разлику од атлетског кроса, а он је код нас у народу нешто познатији, где се трчи у природи на обележеној стази одређене дужине, у оријентирингу се такмичари крећу по непознатом терену користеће специјалне карте и компас. Оријентацијом се човек може бавити рекреативно и такмичарски од 10 до 65 година, мада има и ветерана и у познијим годинама. Ово је народни спорт, јер није скуп, а од опреме је потребно имати компас, а карту обезбеђују организатори такмичења, и адекватну опрему за трчање у природи.“

              

Доктор Бора, како од миља Сремци и поклоници овог спорта зову Борислава Стевановића, рођен је 1949. године у Сремским Карловцима. Вели да му је отац био официр ЈНА, тенкиста, а он се определио за медицину, у Карловцима се оженио, нормално са Карловчанком, као младић се уписао у Планинарско спортско друштво „Стражилово“. Када је 1975. године завршио Медицински факултет, већ следеће годне запослио се као „стажа“ у Нештину, односно почео је да ради у сеоској Амбуланти која је у саставу Здравствене установе „Др Младен Стојановић“ у Бачкој Паланци.

„Тај период у мом животу, а у Нештину сам провео 16 прелепих година, личи на роман, као код причама Булгакова, Ибзена...“, оцењује доктор Бора.“Тако сам кроз бригу о здрављу мојих Сремаца, а осим Нештинаца лечио сам и мештане суседног Визића, заволео професију за коју сам се определио и коју сам радио, а касније сам радио у Новом Саду. Интересантно је да је црква, односно српски православни храм у Нештину посвећен светим Козми и Дамјану, тада је и сеоска слава, а они важе за лекаре. У то време, односно за време мога службовања у овом лепом селу на обронцима Фрушке горе, а на обали Дунава, у храму је чинодејствовао прота Сава Јовановић. Кад год сам улазио у цркву молио сам Господа да ми да да успешно решим проблеме у лечењу добрих тамошњих људи, да помогне свакоме, мојим пацејентима, па такмичарима, па на крају и и мени самом за „грехе“ из сеоске кафане тада познате као „стаклара“.“              

Доктор Бора ускоро по доласку у ово село оснива Оријентацини клуб „Нештин“, а вели да је то од њега тражио, касније његов кум Сава Влајковић, јер је видео да се младеж не бави спортом.             

„Када сам 11. марта ове године у свечаној сали факултета за Физичку културу у Београду примио награду за животно дело „Златни компас“, пред очи ми је дошла она, сада давна слика када је Јан Пинђир, председник жирија за доделу награде „Јован Микић Спартак“ позвао Васкрсију Југовића,  тадашњег председника Оријентационог клуба „Нештин“ и када се двораном гимназије у Сремским Карловцима проломио аплауз. Био је то најбољи знак да је највећа награда у области спорта у АП Војводини за 1985. годину дошла у праве руке. „Нештин“ је, поред осталог, проглашаван и за најбољи спортски колектив у Бачкопаланачкој општини. Сећам се да су нам прва три такмичара били Душко Стојковић, Славко Влајковић и Сава Алиђукић.

Организовали смо и тада познато међународно такмичење „Дунавски куп“ на коме су учествовали такмичари из целе Европе, а долазили су и из света, на пример, Аустралије... Освајали смо бројне медаље и пехаре и били у врху у великој Југославији. И онда и сада тврдим да је ово изузетно здрав и користан спорт, па чак и за потребе војске, односно народне одбране. Био сам и селектор Југославије, а 1985. године као тренер са истакнутим прваком тадашње државе Милетом Стевановић бранили смо боје наше државе на Светском првенству у аустралијском граду Бендогу. Поред Милета, у то време били су и други наши истакнути  прваци и други наши такмичари, прави мајсотри овог спорта, прваци државе, као што су Тодор Алиђукић, Зоран Шкорић, па мајстор за карту Дражен Асак... Не могу се на брзину свих сетити, а и списак би био дугачак.“

Милош Суџум