Станковић: На чему ће све Вашингтон инсистирати код Вучића

Станковић је, у сусрет састанку Вучића и потпредседника САД Мајка Пенса, сагласан са америчким аналитичарима који прогнозирају да Вучића чека најтежа посета до сада и конкретно изјашњавање о томе да ли је Србија ближа западу или Русији.

На питање зашто је питање односа Србије са Русијом сада изоштрено и зашто се од Србије, односно председника Вучића, очекује да се изјасни, иако, на пример, Србија учествује у двоструко више активности са снагама НАТО, него са руском војском, Станковић за Танјуг одговара да Вашингтон тежи апсолутној политичкој доминацији у региону.

"Они имају врло чисту ситуацију када је реч о земљама које окружују Србију, а које су већ чланице НАТО и чланице ЕУ, као Словернија, Хрватска, Мађарска, Бугарска Румунија, у ближем суседству и Грчка...То је потпуно компактна територија на којој САД и НАТО, а тиме и ЕУ остварују свој несумњиви политички и војни утицај", каже Станковић.

Друге земље су, подсећа, чланице НАТО, попут Црне Горе, Косово је територија на којој је присуство НАТО у Бондстилу и потпуно је под контролом САД и ЕУ, а Македонија са избором Заева као премијера постаје земља која ће убрзати свој пут ка НАТО...

Дакле, констатује Станковић, остаје само Србија, као земља која је до сада водила полтику заштите својих националних инртереса кроз политику балансирања између САД и ЕУ са једне стране и Русије, односно Кине у последње време. 

"Они желе просто овај регион под својом потпуном доминацијом, а други разлог због чега је та ствар дипломатски, политички, па и медијски експлодирала је питање опредељења Србије у околностима у којима је очигледно да се односи између запада и Русије не поправљају, упркос различитим најавама које су стизале након победе Трампа над Хилари Килтон", каже Станковић.

Ако и дође до неког новог глобалног договора на крају, објашњава он, тај договор почео би на основу фактичке ситуације у којој се мери утицај друге велике силе у том будућем договору:  

"Потребно је, дакле, да САД кроз дипломатски и сваки други притисак који могу имати једноставно Србију приволе што је ближе могуће себи, не би ли у некој новој расподели карата добили што више за себе, него што би, у случају да Србија остане у овом статусу,  могли да добију".  

Реч је, сматра, о "намиривању рачуна великих", где се Србији и оно мало простора за неку независну политику настоји сузити:

"А, ја имам утисак да српска политика, без обзира на све те најаве које долазе из Вашингтона, српска политика ће се водити оним начелом да је дипломатија пре свега једино заштита властитог националног и државног интереса, па тек онда у другом кораку опредељивање за овај или онај савез". 

На питање колики је маневарски простор Вучића у Вашингтону, имајући у виду његову, више пута поновљену, крилатицу да је он "увек, на страни Србије", а не ове или оне силе, Станковић, без дилеме, одговара:

"Изузетно мали".

"Мислим да ће Америкаци инсистирати на неким симболичким гестовима, као што је ускраћивање дипломатског статуса руским званичницима који раде у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу". 

Инсистираће, наставља, и на томе да се што је више могуће "разлабаве" дипломатски и политички односи Милорада Додика и Русије. 

"Инсистираће такође и на томе да Србија пожури са усклађивањем своје спољне политике са спољном политиком ЕУ, инситираће на томе да Србија кроз неколико реалних и симболичких гестова покаже приврженост западном свету", процењује Станковић.

Он указује да при том остаје велика недоумица - шта је добитак те велике привржености, јер након директног питања Александра Вучића бриселским званичницима, највишим функционеримка ЕУ, када се може  конкретно очекивати приступању ЕУ - само је речено да је то ствар процеса, "а читава та ствар је послата у неку неодређену будућност, што није никакав напредак у односу на prеthodni период". 

С друге стране тражи се нека реконфигурација наших односа са Русијом на врло конкретним стварима што би сигурно забринуло људе у Кремљу и подстакло неку врсту дистанце Русије према Србији, закључио је Станковић.