Степанов: Дошао сам да помогнем

 у новосадској екипи, наметнуо се тадашњем селектору наше земље Хавијеру Клементеу. То, наравно, није промакло ни иностраним менаyерима, па се 2006. године из Новог Сада преселио у турски Трабзон, чиме је почела његова интенационална каријера. Током година име Милана Степанова спомињало се у разним контекстима повратка у Србију. Поред Војводине, баратало се и именима Црвене звезде и Партизама, али би, као по правилу, стизао одговор стаменог штопера да је још рано за повратак.

- У једном тренутку, негде пре две године, имао сам позиве и из Звезде и из Партизана. Нисам, међутим, желео да прихватим њихове понуде, јер никада не бих играо за неки београдски тим. Једноставно, Војводина је мој клуб и драго ми је што ми се, после пуне деценије, указала прилика да се вратим. Сећам се како су ме навијачи Воше испратили када сам одлазио, познајем их добро и они су били један од највећих разлога што сам поново обукао црвено-бели дрес - каже Степанов. - Очекујем да ће ме прихватити и сада и, најискреније, због њих никада нисам пожелео да пређем у једну од две београдске екипе.



Да ли сте задовољни оним што сте остварили у иностранству?



- Увек сам био скроман - наставио је Степанов. - Тешко је отићи напоље, а још теже је тамо опстати, јер си роба која је на продају и што пре се привикнеш на то - боље је за тебе. Задовољан сам својом каријером, иако сам свестан да сам могао и више да направим.



Током последње сезоне и по нисте одиграли пуно утакмица за Омонију, односно Сарајево. Због чега?



- Кипрани су ме ангажовали због Европе, из које смо несрећно  елиминисани од Динама из Москве, голом који смо примили у 93. минуту. Знао сам да сам прескуп играч за њих само за национално првенство и због тога нисам пуно играо. Слична прича поновила се и у Сарајеву, које је елиминисано од Леха и с којим сам се споразумно разишао.



Са 22 године напустили сте Нови Сад, а сада се враћате као 32-годишњак и искусан играч.



- Отишао сам као један од најмлађих, а враћам се, као што сте приметили, као један од најискуснијих. У Турској сам научио да године нису од пресудне важности, јер сам имао у једном тренутку у екипи тројицу саиграча од по 37 година који су носили нашу игру. У Војводину сам се вратио са жељом да помогнем колико могу, никако да заузимам место млађим фудбалерима.



Има ли неко од садашњих играча Новосађана којег познајете одраније и како се, по вама, може решити проблем с великим бројем примљених голова?



- С Пекарићем сам, пред одлазак, чинио тандем центархалфова Воше, а познајем и голмана Жакулу. Остали су доста млађи, али то нема везе. Јесте Војводина примила велики број голова јесенас, али не може никако да се каже да је то било због лоше игре одбране. У модерном фудбалу свака  грешка  на било ком делу терена доводи до ланчане реакције. Недостатак искуства може да се надокнади причом и добром комуникацијом, јер то пуно значи.



Како подносите прве дане припрема?



- За мене је овај почетак јако тежак. Остали играчи много лакше подносе напоре, јер су тренирали и током паузе, а ја сам два месеца био ван тренинга - прво због повреде примицача, а после тога и због операције нокта. Иако ми није лако, знам да морам да издржим, да би ми било боље у каснијој фази рада.



Да ли познајете тренера Ненада Лалатовића и какве су ваше прве импресије о њему?



- Мислим да сам играо против Лалатовића у време када је он носио дрес Црвене звезде. Знам га, дакле, као играча, а видим да је сада постао веома амбициозан тренер. Где год да је радио, направио је успех. Реч је о импулсивном стручњаку и великом мотиватору који током тренинга пуно разговара с играчима и указује им на пропусте и добре ствари - завршио је Милан Степанов.



А. Предојевић

 

О репрезентацији



Због чега вас није чешће и више било у државном тиму?



- Прошао сам, од своје 15. године, кроз све репрезентативне селекције - објаснио је Степанов. - Стигао сам и до дреса сениорске репрезентације 2006. и 2007 године и с ове временске дистанце, могу да кажем да сам могао да направим и бољу репрезентативну каријеру. Искрено, очекивао сам више, али нисам имао кредита, на шта ми је касније у Шпанији указао и ондашњи селектор Клементе. Ипак, задовољан сам.