(FOTO) "NE MOGU DA GA OSTAVIM, NE MOGU DA GA ZABORAVIM" Majka Mara 26 godina svaki dan pešači šest kilometara sinu na grob, ovo je razlog

On je 1999. godine dao život braneći srpsku nejač na Kosovu, a od tada pa do danas, njegova majka ne propušta nijedan dan da mu zapali sveću i suzama natopi mermernu ploču.

- Moram da dođem, svaki dan moram. Ne mogu da ga ostavim, ne mogu da ga zaboravim. Majčinska ljubav me tera, sine moj, zlato majkino... Nemam više nikoga, njega sam imala, njega sam izgubila, sve sam izgubila. Sad mi je jedino ostalo da mu dođem, da mu se obratim, da mu kažem kako mi je. Jer kome ću, ako ne njemu? Da mu ispričam kako dani prolaze, kako se ništa ne menja, kako ga svi pamte, ali kako samo ja znam kako boli. Nema dana da mi nije u mislima, nema noći da ga ne sanjam, kaže za RINU neutešna Mara.

Sećanje na dan kada je primila strašnu vest i dalje je živo u njenom srcu.

- Bila sam u dvorištu, ja i moj muž. Kad sam ih videla da dolaze, znala sam... Noge su mi se odsekle. Nisam čekala da progovore, samo sam ih pogledala i pitala: 'Je l’ moje dete živo?', i više se ničega ne sećam. Ni ko je šta rekao, ni kako su mi rekli, ni šta sam ja radila... Muž mi je kasnije pričao da sam vrištala, da su me držali, da sam pala, ali toga nema u mojim sećanjima. Samo mrak i bol. Sahrane se uopšte ne sećam, dodaje ova majka srpskog heroja koji je život dao za otadžbinu.

Njena tuga ne jenjava, ali snaga kojom nosi bol zadivljuje.

- To mi je sad jedina da dođem na groblje, da mu upalim sveću, da ga ne ostavim samog. Nema ni kiše, ni sunca, ni snega da me zaustavi. Majka mora da bude uz svoje dete, makar i na groblju, kaže Mara.

Dodaje da je te ratne 1999. godine njen Dejan otišao bez reči, bez trenutka dvoumljenja da brani svoju domovinu, a na kraju je za otadžbinu najveću žrtvu dao – svoj život.