NATAŠA MIHAJLOVIĆ posvetila PESMU tragično preminulom BRATU: Muzika je bila moj najveći lek
Kantautorka Nataša Mihajlović, članica grupe „Frajle” koja odnedavno uporedo vodi i solo karijeru, objavila je nedavno treći samostalni singl - moćnu baladu „Probudi me, zovi me”.
Ovu pesmu napisala je zajedno s Aleksandrom Banjcem i Milošem Beronjom. Ta pesma je za nju posebna i dolazi iz dubine srca, jer ju je posvetila rođenom bratu Raletu, koji je pre 20 godina sebi oduzeo život.
Nataša je istakla da ovom numerom želi da rasvetli važnu društvenu temu, koja je, iako delikatna i teška, svuda oko nas.
„Mi, umetnici, dobili smo dar da se izrazimo kroz stvaranje muzike i teksta. Poruka koju muzika prenosi je izuzetno moćna, snažna i daleko seže. Niko nije sam, i uvek postoje oni koji žele da slušaju i čuju. Pogledajte ljude u oči, razgovarajte, slušajte jedni druge, čujte jedni druge, i pitajte kako ste, ali zaista kako ste”, naglasila je u opisu emotivnog video spota za ovu pesmu Nataša Mihajlović, koja je novi projekat podigla na viši nivo i odlučila da organizuje i panel-diskusije o prevenciji suicida, kojima će širom zemlje i regiona pokušati da širi svest o važnosti razgovora, ali o depresiji i anksioznosti.
U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin talentovana pevačica otkrila je nešto više o ovoj izuzetno dirljivoj pesmi, ali i projektu koji je osmislila.
– Napisala sam pesmu za svog brata, i to s našim Aleksandrom Banjcem i mojim prijateljem Milošem Beronjom koji je, sticajem okolnosti, izgubio sestru. Nisam dugo ni mislila da ću tu pesmu uopšte pustiti u etar, jer nisam bila spremna, ali sada jesam. Odlučila sam da kroz ovu pesmu pošaljem poruku ljudima da se otvore, da razgovaraju sa drugima, da se probude, da pozovu kada im je teško i da mi, ako smo na mestu slušalaca, zaista čujemo ko nam i šta govori. Dobila sam veliki vetar u leđa i povratnu reakciju od ljudi koji su se prodrmali, kojima je trebalo da se isplaču. Muzika je toliko moćna da može direktno da uđe u srce i dušu. Srećna sam što imam taj dar da svoje emocije mogu na taj način da ispoljim i da pomognem kroz ovo što radim.
Želite li kroz panel-diskusije da pošaljete poruku da ipak postoji stigma u društvu, da se o suicidu ne govori dovoljno?
– Velika je stigma. Radeći na ovome, shvatila sam da moje okruženje nije parametar za to šta se dešava u društvu. Ljude je sramota što su depresivni, da imaju uopšte pomisli na to, a želja mi je da podignemo svest o tome da je svaka emocija koju osećamo naša i da treba da je prihvatimo, a opet, kada se i nađete u mraku, da postoji rešenje, da postoji pomoć. Zato ovim projektom želim da osvetlimo tu temu i da razvijemo u društvu potrebu da se priča o tome.
Kroz priču ćemo moći da nađemo i neka rešenja, a jedno od njih je i da se uspostavi broj telefona koji ćeš pozvati kada ti je teško, kao kada zoveš policiju, hitnu pomoć ili vatrogasce u pomoć. Veliki broj dece je u problemu, nameću im se neki strahovi i mrak kroz muziku, medije i društvene mreže. Na ovom mom putu sam shvatila da su klinci baš zainteresovani da slušaju o tome, što znači da se to dešava među njima. To su razne vrste samodestrukcije koje su u društvu prisutne. To je svuda oko nas.
Jednom prilikom ste rekli da vas je u muziku uveo upravo vaš brat. Koliko vam je ona pomogla da prebrodite njegov odlazak?
– Muzika je melem za dušu. Ona je bila moj najveći lek, kao i rad sa stručnjacima i psiholozima. Razlika između mene i mog brata bila je godinu i po dana i bili smo veoma bliski. On je bio strašno pametan, predivno je pevao, svirao je razne instrumente. Bio je zabavan, harizmatičan. Bio je vesela duša, ljudi su voleli da budu s njim. On mi je bio uzor i najveća podrška i najveća kritika. Zajedno smo pevali, imali smo bend pre bombardovanja. Znam koliko je obožavao da sluša muziku. Kada sam ga izgubila, morala sam da nastavim sama, osetila sam da je taj dar koji ja imam - i njegov. Da je to i njegova pesma, njegova radost, uz njegov život i smisao koji je trebalo da ima u ovom svetu, da je danas živ. Imam možda i neki zadatak da dam sve od sebe i jeste me taj gubitak gurnuo u potpunosti na muzički put i da se skroz posvetim pevanju i stvaranju muzike. Kroz sve ovo što radim živi i moj brat.
Uveliko pripremate solo album, kako će zvučati te pesme?
– Završila sam skoro sve pesme, i sreća je da je tako. Svih ovih 15 godina, koliko sam sa „Frajlama” na sceni, stvarala sam muziku. Shvatila sam za to vreme da postoji to nešto što mene određuje kao autora i kantautora, a to je kombinacija žanrova. Kada sam objavila pesmu „Stranac”, ljudi su bili oduševljeni jer sam snimila pravu pop numeru, krenula je da se pušta na radiju, dobila sam nagradu „Naksi zvezda” za projekat godine. Ta pesma mi je takođe važna i mislim da mnogo toga govori. Upravo te ljudske teme, koje su meni važne, prepliću se kroz moje pesme. Važna mi je bliskost, volim da se družim i da sam s ljudima, mislim da je važno da se damo drugima i, naravno, da od njih dobijemo isto nazad. To je ono što provejava kroz moje pesme. Druga pesma „Bum bum” bila je ljubavna, lepršava, drugačija. Generalno, volim svašta od muzike i mislim da će ljudi biti iznenađeni svime što ću da ponudim na svom albumu. Upuštala sam se u različite muzičke žanrove. Pre „Frajli” pevala sam i džez. Ja bih na albumu dala sve to što imam.
Koliko vas onda ima u onome što kroz vas slušamo u „Frajlama”, s obzirom na to da je to potpuno drugačija energija?
– Mi smo do pre nekoliko godina negovale autentičan vojvođanski zvuk, koji mislim da ne postoji danas i da je to ta moja strana u „Frajlama”, taj zvuk Zvonka Bogdana, Balaševića... Naravno, otpevala sam i neke divne balade koje smo napisale, dala pečat tome i mislim da mi i to pristaje. Mislim da će ovo što radim sama potpuno pokazati ko je Nataša muzički.
Može li se desiti i izlet u nešto komercijalnije ili sa trendovima ne kalkulišete?
– Ne znam ni ja, ne vodim se time. Meni se pesma ili svidi ili ne. Verujem u dobru pesmu. Kada je pesma dobra, njoj treba vremena i prostora da „prodiše“. Na primer, našoj pesmi „Noćas si moje vino”, koja je nastala 2019. godine, trebalo je pet godina da zaživi, da počnu ljudi da je slušaju i pevaju.
Dogodine na „Beogradskom proleću”
Muzika se, čini se, vratila na velika vrata, a s njom i neki festivali. Imate li ambiciju da se samostalno prijavite za neki, poput „Pesme za Evroviziju”?
– Nisam se prijavila ove godine, a pitali su me ljudi baš konkretno s pesmom „Probudi me, zovi me”. Ipak, mislim da bi to, s obzirom na to da sam došla na ideju da to bude projekat, bilo teško izgurati. Smatram da taj prostor festivala ima potencijal da razvodni celu priču. Mada, mislim da bi ova poruka sjajno prošla među populacijom koja prati Evroviziju, ali isto tako znam i da ovo ima neki svoj put i da će doći do onih do kojih treba. Hoću da uradim pesmu i na engleskom, ali i prepeve na razne jezike. Zvali su me u Ljubljanu, Sarajevo… možda se prijavim sledeće godine na „Pesmu za Evroviziju”, ali ovoj temi, koja je delikatna, ne treba ta medijska pompa. Verovatno ću učestvovati na „Beogradskom proleću”, videćemo.
Zanimljivo je da je pesma „Život k'o vino” koju ste radili za „Frajle” zapravo bila namenjena Zdravku Čoliću. Kako je na kraju ipak završila u vašim rukama?
– Sedela sam s Aleksandrom Banjcem i mozgala o nekoj pesmi. Spontano sam krenula da stvaram i napisala tu pesmu, samo što je tekst bio muški. Onda nas je zadesila korona pa su svi planovi s tom pesmom stali. Tada sam devojkama iz benda pustila pesmu i one su mi rekle da to mi treba da otpevamo. Onda smo, naravno, izmenile tekst i uradile žensku verziju. Ta pesma je, eto, komercijalna, ljudi odlično reaguju na koncertu na nju.
Postoji li još neko kome biste voleli da napišete pesmu?
– Postoji jedna pesma koju sam namenila Terezi Kesoviji. To je jedna velika pesma, koja se zove „Nema nazad”. Ne verujem da će ona više snimati i verujem da će to na kraju biti više moja pesma. Kada pišem za nekoga, volim da uđem u svet te osobe i da se stavim u njegove ili njene cipele. Tako sam razmišljala i o Čoli - šta bi on voleo da peva. Zar nije prelepo da čovek s tom karijerom, harizmom, energijom, ima neku želju? Pomislila sam da je stih: „Život k'o vino je, moram da ga ispijem” baš za njega. Dešava mi se da sada kolege, kada su me prepoznale kao autora, traže da im napišem pesmu, ali mora to nešto da me pokrene i inspiriše.
Vladimir Bijelić