ANDREA JEFTANOVIĆ, KNJIŽEVNICA: Potraga za izgubljenim zavičajem
Prozna spisateljica i istoričarka literature Andrea Jeftanović danas je jedna od vodećih književnica u Čileu, čiji stvaralački opus obuhvata sedam knjiga proze i eseja, među kojima su najznačajniji romani “Ratna pozornica” i “Jezička geografija”, dve zbirke pripovedaka i monografija posvećena istaknutoj dramskoj autorki Isidori Agire.
Dela su joj nagrađivana i prevođena na portugalski, engleski i danski, a nedavno je u izdanju novosadske “Akademske knjige” objavljeno srpsko izdanje njenog romana “Ratna pozornica” u kojem se autorka bavi teškim sudbinama evropskih emigranata u Čileu, kakva je bila i sudbina njene porodice srpsko-jevrejskog porekla, koja je nakon Drugog svetskog rata izbegla iz nekadašnje Jugoslavije.
Životna priča same autorke, kao i istorijat njene porodice i sami deluju kao romaneskni siže. Andrea Jeftanović je praunuka istaknutog srpskog privrednika Gligorija Jeftanovića (1840 - 1927) iz Sarajeva, koji je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka bio jedan od vodećih političkih prvaka srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Gligorije Jeftanović se beskompromisno borio za ostvarivanje prava srpskog naroda na tom prostoru u smutnim vremenima nakon aneksije, a bio je i veliki dobrotvor, osnivač Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“, pomažući izgradnju Saborne crkve u Sarajevu i osnivanje srpske škole, kao i rad raznih kulturnih i sportskih društava. Na samom početku Drugog svetskog rata Andrein deda Dušan je ubijen u Jasenovcu, a njegovi sinovi, Andrein otac i njegov brat su izbegli u Čile, gde su ih je dočekao mukotrpni život nevoljnih emigranata. Roman Andree Jeftanović predstavlja snažno i potresno svedočanstvo o stradalničkom životu emigranata u Čileu, koji žive između dva sveta, ali koje ne napušta nostalgija i želja za povratkom u zavičaj. Sticajem okolnosti i zahvaljujući svojoj literaturi, Andrea Jeftanović je sada ostvarila snove svojih roditelja, uspevši da se vrati u Sarajevo i vidi izgubljeni zavičaj svojih roditelja.
Koliko ste od roditelja mogli da saznate o prošlosti svoje porodice i okolnostima zbog kojih su oni emigrirali?
- Ja sam roditelje ispitivala o istorijatu naše porodice, ali sam od njih saznala veoma malo. Mislim da oni sa mnom uopšte nisu hteli da pričaju o tome zbog strahota koje su doživeli. Što se tiče sudbine naše porodice u Sarajevu, za koju sam od njih čula da je bila veoma značajna, mislim da nisu hteli da mi govore o tome pošto su osećali sramotu, jer je za njih bilo poražavajuće saznanje koliko su naši preci velikodušno davali tom društvu, a da im je posle na takav način vraćeno, da su morali da odu iz svoje zemlje.
Sudeći po Vašem romanu, deca emigranata poput Vas živela su sa stalnim osećanjem nepripadanja i odbačenosti. Koliko je bilo teško živeti s takvim teretom?
- Mislim da su i moji roditelji živeli sa tim teškim teretom, koji se prenosi sa generacije na generaciju. Razume se, nije bilo lako odrastati sa osećanjem da si strankinja i drugačija od druge dece, bilo je mnogo teških trenutaka, ali su me sve te teškoće očvrsnule, tako da sam počela da pišem i postala sam književnica.
U kojoj meri je Vaš roman pokušaj da nakon svega Vi nađete svoje uporište?
- Pisanje je bio pokušaj da dođem do svojih korena, da razumem duboku tišinu, koja je bila deo života tih ljudi. Smatram da su svi ti ljudi delovi jedne iskrivljene, nedovršene priče, koju onda pisac želi da dovrši. Ja sam to, čini mi se, uspela da ostvarim preko fiktivnih delova priče, jer u romanu nema puno autobiografskih elemenata i ono što je fokus u knjizi je katarza koja dolazi nakon pričanja o bolu i o traumama.
Koji su to konkretno autobiografski elementi u knjizi?
- Najizrazitiji autobiografski element je portret moga oca, koga sam doživljavala kao vrlo ćutljivog čoveka punog bola, uvek u raskoraku između Čilea i domovine, koji nikada nije pripadao ni jednom ni drugom. Kad god su moji roditelji pričali o Jugoslaviji, to je uvek bilo na srpskom jeziku, ali ja to nisam mogla da razumem. To je i razlog zašto ja ne govorim srpski, jer roditelji nikada nisu hteli da me nauče, da ne bi i mene pustili u tu dimenziju prošlih strahota. Ali na kraju krajeva, ovo je ipak književnost, pozorište, sve je to fikcija ...
Kako ste doživeli povratak u izgubljenu domovinu Vaših roditelja?
- Kao što ja nisam znala gotovo ništa o istorijatu porodice Jeftanović u Sarajevu, tako i ljudi u Sarajevu nisu znali ništa o mojoj porodici u Čileu. Sticajem okolnosti veza između nas i ljudi iz Sarajeva je ipak uspostavljena, tako da mi se ukazala prilika da dođem tamo. Ja sam tri puta boravila u Sarajevu i svaka poseta je bila prelepa. Naravno, to je pobudilo mnogo snažnih i raznovrsnih emocija, jer ja nisam očekivala da ću ikada da se vratim ovde, misleći da je ta epizoda naše porodične istorije zauvek završena. Ovaj povratak je za mene bio neočekivan i doživela sam ga kao istinski dar, to je bilo prosvetljujuće iskustvo, kao neki drugi život koji mi je dat kroz uspostavljanje veze sa prošlošću moje porodice.
Koliko je za Vas bilo iznenađujuće saznanje o tome koliko je zapravo Vaša porodica bila značajna za istorijat srpskog naroda u Bosni?
- To je za mene zaista bilo ogromno iznenađenje. Ja nisam mnogo verovala svojima kada su pričali o životu naše porodice u Sarajevu, jer sam smatrala da je to preuveličavanje, neka idealizovana priča emigranata. Nisam imala dokaze i podatke o tome, do kojih sam kasnije ipak uspela da dođem, koristeći internet. Kada sam došla u Sarajevo, shvatila sam koliko je ta naša porodična istorija svetla i značajna - ljudi na ulici su mi prilazili, govoreći da su zahvalni za ono što je moj pradeda Gligorije Jeftanović činio za svoj narod, velikodušno dajući svoje bogatstvo za unapređenje kulture i prosvete. Sada i ja osećam potrebu da tim ljudima uzvratim zahvalnost i da koliko mogu dam doprinos razvitku prosvete i obrazovanja.
A sad je roman “Ratna pozornica” objavljen i na srpskom jeziku?
- Nisam mogla ni da sanjam da će ova moja knjiga biti objavljena i na srpskom jeziku. Radosna sam i počastvovana zbog toga. Mislim da je srpski prevod mog romana sjajan i da prevodi te knjige na druge jezike ne mogu da se porede sa ovim, najviše zbog toga što ga je uradila moja velika prijateljica i koleginica Bojana Kovačević Petrović, koja je izvanredan prevodilac. Oduševilo me je i to što smo Bojana i ja mogle zajedno da odemo u Sarajevo i ta poseta je pokazala da su se moji snovi o povratku ipak na kraju ostvarili.
Borislav Hložan