(FOTO) DNEVNIK U DELIBLATU Banatsko selo za koje ne možeš da se ne vežeš; TAMO GDE STE SVOJ NA SVOME

Ovo selo je 233. u kom smo dosada bili, ali kako brojka nije naročito pamtljiva, ono što će nam definitivno ostati urezano u sećanju je gde smo, kad i s kim bili početkom ovog pretoplog juna. Jer, priča koja je pred vama ne sliči nijednoj do sada, ali ipak će vam reći ono što već dobro znate – naša Vojvodina je školjka puna bisera koji iščekuju svojih pet minuta.

Pa tako je ovonedeljni reflektor uperen ka Deliblatu koje je oličenje realističnog fatamorgana, po čemu uzgred i nosi ime, potičući do mađarske reči „delibab” koja označava neverovatnu fatamorgansku pojavu. A ušuškano između dva specijalna rezervata prirode, bogato vodom, šumom, jedinstvenom florom i faunom, južni Banat nam je još jednom pokazao koliko je nestvaran i vredan svake/čije pažnje.

– Ljubav prema mestu i divni ljudi su ono što me asocira na Deliblato – kaže nam predsednica Saveta Mesne zajednice Radmila Potežica, u selu poznatija pod nadimkom Rada. – Ne možeš da se ne vežeš za ovo mesto, uvek me je nešto i vuklo da mu se vratim. Kad sam ovde znam gde pripadam, svoj si na svome, tu su ti kumovi, babe, dede, tu je i naše groblje i svi oni koju nam dragi a više nisu fizički sa nama. Svi su tu.

U Deliblatu živi nešto manje od 2.000 ljudi, ali dovoljno da imaju ambulantu, poštu, osmoletku, brojne organizacije i klubove koji zajedničkim snagama drže i održavaju selo. A sve to može postati i deo vaše svakodnevice uz mnogo sreće da nađete useljivu kuću za 20.000 evra.

– Istina, s druge strane mi na selu smo dosta ograničeni kada je reč o mogućnostima koje su veće u gradu, zbog čega se dovijamo, dogovaramo i zajedno organizujemo kada treba da se voze deca na treninge i slično. U suštini, dobro je ovo mesto, blizu smo Kovina, Pančeva, Smedereva, pa i Beograda iako ne gravitiramo prema njemu. Možda bi nam bilo bolje da smo bliži Novom Sadu – veli naša sagovornica, ističući da uz dobre ljude u timu, mnoge stvari mogu da se postignu.

Za to je potrebna neumorna volja, vreme, inicijativa, ali i podrška. A kao rezultat, selo bude doterano sa dušom i meštanima koji su melem za naša srca koja pate za ravnicom i Banatom...

– Najveći problem nam je bioskopska sala za šta imamo obećanja da će biti sređena. Fasada je urađena i spolja sve izgleda divno, ali unutra... Imamo KUD, imamo dečji orkestar, svi oni treba da imaju svoj prostor gde će raditi i nastupati. Jer naše manifestacije se održavaju na otvorenom i dolazimo u situaciju da ih otkazujemo jer su previsoke temperature ili pada kiša – ističe Rada Potežica.

I zaista... Ono što je nekad bio centar kulturno–umetničkog stvaralaštva, danas je prostrani golubarnik ogoljenih zidova i isflekanih podova. Naizgled kao pogrebni život sale koja vapi da vaskrsne i ponovo pokaže svoju impozantnost i značaj.

– Ako mene pitate, prvo bih volela da se sredi sala, ali bih i na salu za proslave koju imamo u zgradi naše prve osnovne škole, uradila nov krov – dodaje predsednica Saveta.

A za tu prostoriju takoreći je zadužen član Saveta Petar Kotarica koji je i sam završio šesti, sedmi i osmi razred u toj školi, baš na mestu gde je danas desni deo velike sale.

– Mesna zajednica iznajmljuje meštanima ovaj prostor koji je inače u vlasništvu Opštine, zbog čega deo novca ide njima. Najmanje jednom nedeljno ovde bude neko okupljanje, proslava – dodaje Kotarica, priznajući da je zaboravio na svoje školske dane, te da mu celo renoviranje nije evociralo neka posebna sećanja.

Koliko priča krije skriveno Deliblato samo će vam se ka’sti i u narednim brojevima „Dnevnika” kada ćemo vam razotkrivati i druge bisere kraj vojvođanske Sahare. A do tada, ne bilo vam teško, „skoknite” do Banata, upoznajte se s lepotama koje nudi, uživajte u piću i iću, ljudskim pričama i osmesima, svežem vazduhu, spokoju usred nemirnog sveta.

Tekst i foto:

 Lea Radlovački

„Četiri godišnja doba” su minimum četiri povoda za posetu Deliblatu

Fokusirani na manifestacioni turizam, Ekološko udruženje seoskog turizma Deliblato „Oaza” već 15 godina organizuje festival „Četiri godišnja doba”, a koji jelte podrazumeva četiri događaja godišnje. Tako sezonu počinju sredinom januara, na Krstovdan kada prave pihtije, a narednog dana na Bogojavljenje ih jedu, ali i peku krofne. Ta manifestacija se zove „Pihtijada”.

– Ovaj deo Banata je nekada bio poznat po vinima, ali usled filoksere koja nam je desetkovala vinograde tridesetih godina prošlog veka, sada imamo 15–ak onih koji se bave i to svaki na površini do jednog hektara, ne više – priča nam predsednica pomenutog Udruženja Ljiljana Ambruš. – Poslednji vikend u februaru organizujemo „Dane vina u Deliblatu” kada se takmičimo čija su vina najbolja. Treća manifestacija je „Preobraženski dani” i nju organizujemo početkom jeseni. Nekad smo imali letnju manifestaciju „Ne lomite mi bagrenje”, ali zbog velikih vurućina smo morali da je otkazujemo. I, poslednja tokom godine je „Berićetna jesen” kada je berba grožđa.

Pravoslavna kupola čuva i pamti

Istorija banatskog sela Deliblato seže unazad nekoliko vekova, dok se prvi put spominje u spisima iz 1660. godine i to kao srpsko naselje. U tom mestu zvanom Spasovo, sagrađen je prvi pravoslavni hram od drveta, da bi po prelasku na današnju lokaciju, meštani podigli novu crkvu koja je izgorela, te sazidali 1778. godine ozbiljno zdanje – hram posvećen Svetom Nikoli – a koje i danas preti vremenu. A unazad osam godina sveštenik Zoran Jovanov, inače rodom iz Srpske Crnje, zadužen je za deliblatsku parohiju, očuvanje istorije i tradicije svog podneblja.

– Ova naša crkva je nekad bila zajednička, koristili su je i Srbi i Rumuni, sve do početka prošlog veka kada su Rumuni usvojili gregorijanski kalendar – priča nam paroh, dodajući da se pri razdvajanju ravnopravno podelila imovina, nakon čega je potom sazidana rumunska crkva. – Što se tiče naše crkve, ona je pod zaštitom kao spomenik od izuzetnog značaja, a osim ikonostasa koji je rad Jakova Orfelina i to po uzoru na onaj iz Saborne crkve u Sremskim Karlovcima, pod zaštitom je i Hristov grob koji je napravio Živan Popović početkom prošlog veka.

Među značajnim detaljima u crkvi jesu i tragovi Osmanlija koji su 1793. godine prolazili kroz Deliblato, ušli u hram i oštetili ikonostas, što je i danas jasno vidljivo. Nemila sudbina napadača odmah ga je stigla, dok pod pravoslavnom kupolom taj istorijski trag i dalje podseća i opominje.

– Naša parohija je oduvek imala hrabre meštane i sveštenike, tako i postoji akt u kom se vožd Karađorđe lično zahvaljuje selu Deliblatu, jer je dalo značajan doprinos u oružanju i podizanju ustanka – ističe pop Jovanov. – I danas se trudimo da budemo uključeni u život sela. U saradnji sa osnovnom školom organizujemo razne akcije i takmičenja, a od ove godine imamo i nagradu „Čisto srce” koju će dobiti učenica koju su svi ostali đaci izabrali za najbolje dete u školi.

SRP „Kraljevac” dokaz da bez nauke nema ni uspeha

l Pre 21 godinu grupa meštana Deliblata, među kojima je najviše bilo lovaca i ribolovaca, odlučilo je da uzme stvar u svoje ruke i od jezera, uključujući i prostranstvo oko njega, napravi Specijalni rezervat prirode „Kraljevac”, što su uspeli šest godina kasnije. Ponevši značku prve kategorije, Udruženje sportskih ribolovaca „Deliblatsko jezero” počelo je da gazduje sa 280 hektara deliblatskog atara. Stalna i plutajuća tresetna ostrva na jezeru skoro pa potkovičastog oblika, okolne šume, livade i pašnjaci – blago su koje je ostalo sačuvano zahvaljujući nekolicini entuzijasta koji sebično al’ i velikodušno čuvaju ono što im je povereno.

– Imamo vizitorski smeštaj sa 18 ležaja, organizujemo razna takmičenja u pecanju, dolaze nam pecaroši iz celog sveta, a najviše iz Pančeva i Beograda – veli Ljubomir Stojičković koji je do pre dve godine bio zamenik upravnika SRP „Kraljevac”, ali svakako jedan od inicijalnih pokretača pre dve decenije. – Kraljevac je poznat po tome što ima najveće stanište tekunica kojima se hrane orlovi krstaši i belorepani. Svake godine radimo monitoring sa Zavodom za zaštitu priorode i PMF–om, jer nema rada i uspeha bez nauke!

I dok u samom jezeru, koje se prostire na 170 hektara, postoji 12 izvorišta, zbog čega, kako meštani tvrde, imaju najkvalitetniju vodu, sam rezervat broji oko 160 vrsta ptica, kapitalne primerke soma i do 120 kilograma, ali i šarana, smuđa, babuške, deverike...

– U planu je da napravimo podzemni muzej, što smo krenuli u saradnji sa partnerima iz Rumunije, ali već 3–4 godine to sve stoji, a investicija je oko 2 miliona evra – kaže naš sagovornik, dodajući da nije sve tako besprekorno u njihovoj oazi. – Problem nam je manjak stočnog fonda, jer nekad smo u selu imali na hiljade ovaca, a sad ne znam da li ih ima 200! Nama je veliki trošak da kosimo 40 hektara pašnjaka, a tekunice neće u travu koja je duža od 20 centimetara.

Boravak uz jezero ne košta ništa, osim ako biste da zabacite udicu i okušate sreću, onda vas to zadovoljstvo staje 1.000 dinara na dan ili 4.000 za 365 dana!