INTERVJU: BILJANA KESKENOVIĆ, PRVAKINJA DRAME NARODNOG POZORIŠTA SOMBOR Najvažnija je dobra uloga

Tu nagradu joj je donela uloga Jevrese u predstavi „Ljudi od voska“ Mate Matišića, u režiji Ivana Vanje Alača.

Naviknuti, ili ne na nagrade, da li se ponekad zapitate u kojoj meri se one dobijaju zahvaljujući samom liku koji se tumači, njegovom karakteru, a koliko presuđuje glumačka veština i virtuoznost?

- Mislim da je neophodno i jedno i drugo. S jedne strane je, naravno, divno i lakše glumcu kada ima dobro napisanu ulogu, pa je samo pitanje njegove veštine i dara da to sprovede, i napravi neku dobru glumačku kreaciju. I, za razliku od filma, u pozorištu ima tu vrstu ekskluzive da, iz predstave u predstavu, i dalje unapređuje taj lik. Pozorište je ipak živi organizam. Postoje i projekti u kojima se kroz proces gradi lik koji nije postojao u samom početku, pa i to može da ispadne jako dobro. Na kraju svega važno je da to publiku ili žiri, koga god, i ne treba da zanima, nego samo finalni rezultat. Mora da postoji dobar materijal, da li od strane pisca, da li rediteljskog koncepta, da bi na kraju došli do nekog dobrog rezultata, a onda se to, nadajmo se, prepoznaje od strane ljudi koji to gledaju, da li je to pozorišna javnost, kritičari, žiriji, svejedno.

Kakav je lik Jevrese?

- To je briljantno napisan komad, bez slabog mesta, i apsolutno svi likovi su jako dobro obrađeni od strane Matišića, koji je jedan od najboljih regionalnih pisaca. I taj lik Jevrese je zaista nešto što bi svaka glumica poželela da dobije. Ono što je meni bila vodilja, jeste pomisao da je jedino ljubav majke prema detetu bezuslovna. Mi to imamo u tom liku. Tu se majka za sina, koji je kriminalac, ubica, diler, osuđen na 28 godina zatvora, bori svim raspoloživim sredstvima do poslednjeg trenutka. To je napisano na duhovit način, a suštinski je to tragičan lik. To je i lepota ove uloge i moje veliko zadovoljstvo što sam je, eto, ja dobila. Moje je bilo da to samo odigram tako kako je napisano, uz pomoć reditelja i pisca. Ne dešava se u pozorištu tako često da se dobije tako dobar materijal u startu.

Da li se vremenom menjao vaš način rada, pristup, ili je bez obzira na veliko iskustvo, uvek taj proces ostajao isti, od samog početka, upoznavanja sa komadom, do konačnih odluka o tome kako tumačiti neku ulogu?

- Samim tim što 36 godina u somborskom pozorištu radim profesionalno, ne računam onaj period malo pre toga, nekako je prirodno da se glumac menja, jer prosto sazreva, radi na sebi. Morao bi da radi na sebi da bi napredovao, ali tu su i različiti reditelji s kojima sarađujem, što znači i različiti pristupi. Glumac mora da bude dovoljno fleksibilan i otvoren da bi prihvatio različite načine rada, da bi se tome prilagodio i izvukao iz toga najbolje. Negde u suštini je to i dalje isto, što znači da svaki novi projekat krećemo da radimo ponovo iz početka, a ja tome pristupam kao da prvi put u životu radim neku predstavu. To znači da je ceo proces uvek pun nedoumica, traženja nekih najboljih rešenja, sumnji, ali dok god postoji sumnja, to je dobro, jer nas to tera da radimo dalje na ulozi.

Koja od uloga bi bila pravi izazov u ovom trenutku Vaše karijere?

- Kada si mlad glumac, onda maštaš o ulogama, pa ti se to uglavnom ne desi, jer glumci su oni koje reditelji biraju, a ne oni koji sami biraju. Sada više o tome ne razmišljam, nego prosto želim da to bude dobra uloga. Nije važno da li je to Šekspir, Čehov, ili neki savremeni tekst. Onda se tako nešto čak desi i na nekim neočekivanim mestima. Ne treba kalkulisati. Od toga nema ništa i nemam nešto posebno što bih u ovom momentu ciljano želela, ili maštam o tome, nego prosto dobra uloga, bez obzira s čije strane je stigla, koji je tekst u pitanju.

Čini se da svojim repertoarskim izborom naslova Narodno pozorište u Somboru, za razliku od nekih teatara, još uvek glumcima ostavlja dovoljno prostora da se iskažu u ulogama koje im nudi?

- Prvo, Narodno pozorište u Somboru je jedino u gradu i mora da vodi računa o tome da pokrije različite ukuse. Ima mali broj glumaca. Naravno, mi se trudimo da angažujemo, kao goste, glumce iz drugih pozorišta, i mlade glumce. Ali, pozorište mora da neguje i svoj ansambl. Zadatak svake pozorišne kuće bi trebalo da bude taj da neguje svoj ansambl i da ga gradi. A, to se jedino može uraditi kroz predstave, odnosno uloge koje se daju namerno, i ciljano. Mi imamo zaista šarenolik i različit repertoar, što mislim da je dobro upravo iz ovog razloga, a to je neka pažljiva repertoarska politika, u kojoj mora da bude zastupljen i savremeni tekst, i autorsko pozorište i klasični komadi, koji, naravno, mogu da se čitaju na neki savremeni način. Samim tim i glumci iz projekta u projekat igraju zaista različite stvari. Kada se stvarno pogleda da su tu reditelji od Gorčina Stojanovića, do Andraša Urbana, Ivana Vanje Alača i Igora Vuka Torbice, to potvrđuje da to jeste raznolik repertoar i da tu za svačiji ukus ima nečega, kada govorimo o publici. To je odlično i za ansambl, da se ne opušta i da se ne plaši, jer glumci malo zaziru od nečega što je nepoznato, da li će moći i znati nešto da urade.

Nataša Pejčić