IŠAO OD SELA DO SELA I TRAŽIO DECU KOJA ZNAJU DA "PIKAJU" Vujadin Boškov bio učesnik PRVOG FUDBALSKOG RIJALITIJA, roditelji mu branili da igra, a on svakom klubu doneo po TITULU
Vujadin Boškov je prvi u reprezentaciju Jugoslavije stigao kao prvi igrač koji nije iz velike četvorke- Partizan, Zvezda, Dinamo i Hajduk. Najveći uspeh ostvario je osvajanjem srebra na Olimpijskim igrama 1952. godine. Odigrao je 512 utakmica za "Vojvodinu" i jedan je od najzaslužnijih za otvaranje sportskog centra u Veterniku, koji danas nosi njegovo ime. Bio je prvi igrač reprezentacije koji je dobio dozvolu da igra u inostranstvu te odlazi u Đenovu.
Boškov trenersku karijeru počinje u Realu, a nema Madriđanina koji ga nije voleo.
-Radio je u Švajcarskoj, Holandiji, Italiji, Španiji, a gde god je radio imao je jedan veliki trofej iza sebe. S Realom je stigao i do duple krune 1980. godine- rekao je za "Oko magazin" naš novinar Lazo Bakmaz.
"Ne možeš sa sporim igračima praviti brzu igru, kao što je od svinjskog mesa ne možeš praviti perkelt", govorio je Boškov, a Dimitrije Banjac, poznatiji kao Đorđe Čvarkov iz "Državnog posla", istakao je još jednu njegovu anegdotu.
-Pred utakmicu u Hrvatskoj, na konstataciju novinara da je iz Novog Sada, odgovorio je sa "Nisam ja iz Novog Sada, ja sam iz Begeča. Ajmo drugo pitanje"- ispričao je Banjac kroz osmeh.
Čedomir Sentin, nekadašnji Vujadinov saigrač i najstariji živi fudbaler "Vojvodine", naglasio je da je Boškov fudbal voleo na poseban način.
-Njemu su roditelji branili da igra. Imao je starijeg brata, koji je isto igrao fudbal, preznojio se i od hladnog kupanja oboleo. Tako je oboleo da je i umro. Otac je Vujadinu rekao: "Nemoj i tebe da izgubimo", međutim nije uspeo da ga odgovori.
Boškov je prvi u reprezentaciju Jugoslavije stigao kao prvi igrač koji nije iz velike četvore- Partizan, Zvezda, Dinamo i Hajduk. Najveći uspeh ostvario je osvajanjem srebra na Olimpijskim igrama 1952. godine. Odigrao je 512 utakmica za "Vojvodinu" i jedan je od najzaslužnijih za otvaranje sportskog centra u Veterniku, koji danas nosi njegovo ime. Bio je prvi igrač reprezentacije koji je dobio dozvolu da igra u inostranstvu te odlazi u Đenovu.
-On je bio jako specifičan. Čovek koji nije imao dlake na jeziku. On kaže o Maradoni najgore, da ga se ne plaši. Uvek je znao da krene pažnju na sebe- govorio je o Boškovu Dragan Džajić, predsednik Fudbalskog saveza Srbije.
Kada je došao na mesto tehničkog direktora u FK "Vojvodina", išao je od sela do sela i tražio decu koja znaju da igraju fudbal i od njih napravio tim koji osvaja titulu 1966. godine, reči su Bakmaza.
Na mesto selektora reprezentacije Jugoslavije dolazi 1971. godine i tu će biti sve do 1973. godine. Bila je to generacija Dragana Džajića i Zorana Filipovića. U reprezentaciju ne zove tadašnjeg igrača OFK "Beograd", Slobodana Santrača, pa ih emisija "Indirekt" stavlja u duel, prvi fudbalski rijaliti ili razračunavanje pred kamerama. Boškov mu tada govori da mu nedostaje drskosti i oštrine u napadu.
Zemlja koja ga je najviše proslavila je Italija. Sa Đenovom je osvojio ligu Italije. Ovaj klub ima samo ovu titulu, koju je upravo "doneo" veliki Boškov.
Imao je kuće u svim gradovima u kojima je živeo, pa i u Novom Sadu. Tu je bio jedna od najvećih zvezda. Živeo je u Ulici Vase Stajića, u najlepšoj kući.
-Moj drugar je živeo u zgradi preko puta Boškova. Mi smo stalno gledali s prozora da li ćemo videti Vujketa. Nikada ga nismo videli- ispričao je Banjac.
Držao se srpske poslovice "Ako možeš, pomozi" te se ponovo dokazao u reprezentaciji. Odveo ih je na Evropsko prvenstvo nakon 16 godina i ovo je bio poslednji tim koji je vodio.
-On je ta prava novosadska priča i tu nema šta da se doda- rekao je Banjac za RTS1.
Na njegov ispraćaj, u rodni Begeč, 30. aprila 2014. godine, došli su mnogi poznati i priznati ljudi iz sveta fudbala. Među njima je bio i Siniša Mihajlović, Dragan Džajić, španski fudbaler Emilio Butragenjo, Slobodan Santrač, Pižon.