(FOTO) DNEVNIK U SELU KRAJ VODE – VAJSKA Prirodno jezero Provala na ponos svih meštana

Prodavci odu odakle su došli, a kupci – lokalci, napunjenih kesa i kolica, ispunjene doze divana s komšijama, odlaze svojim domovima. Osim nekoliko upornih koji nastave druženje u obližnjem bifeu „Poslednja šansa”, ulice Maršala Tita i Masarikova ponovo postanu puste i tihe.

I ko bi rekao da u Vajskoj živi oko 2.000 stanovnika? Ali da im je centar pun pasa lutalica – od majušnih mešanaca do golemih vučjaka – i te kako je jasno, ali, verujte nam na reč, i bezbedno!

Elem, odmah iza parka na uglu pomenutih ulica, nalazi se pravoslavni hram u izgradnji i spomen-česma sa spiskom Solunskih dobrovoljaca koji su se doselili u Vajsku pre nešto više od sto godina. Na inicijativu bivšeg Vajštanina Dimitrija Šolaje, koji sad živi u Novom Sadu, a o kom smo u decembru šrošle godine i pisali, četiri godine je prikupljao podatke i imena u Arhivu Vojvodine i uspeo da poimence pronađe svih 176 Solunaca koji su naselili ove bačke šorove.

– Svake godine 24. maja održimo parastos kod česme, koju je lokalni zidar napravio po idejnom rešenju našeg sveštenika, zbog čega sa svake strane, na stubovima možete videti ramondu kao simbol Solunaca, i krst Nemanjića koji simbolizuje pravoslavlje – pojašnjava meštanin Dragan Davidović, koji nas je odmah po dolasku sproveo do česme i crkve koja će biti posvećena Svetoj Petki. – Ova crkva se pravi već pet godina, polako napredujemo, sve je od dobrovoljnih priloga. Zvona su prošle godine postavljena, a obezbeđen je novac i za krstove. Sve što je ostalo od sakupljenog novca za spomen-česmu, prebacili smo za troje vrata za crkvu. Mislim da bi za dve godine mogla da počne služba u ovom hramu.

U samom centru sela nalazi se i rimokatolička crkva Svetog Đorđa, a kako u Vajskoj živi dvadesetak nacionalnosti, sekretar Mesne zajednice Momir Svorcan ističe da svi žive u izvanrednim odnosima, baš onako kako i treba da bude.

– Naši meštani se  pretežno bave poljorpivredom, jer imamo dobru i kvalitetnu zemlju, tako da se seju kukuruz, soja, pšenica... Izvestan broj mlađih poljoprivrednika se bavi i povrćem, jer moraju da se snalze u skladu sa vremenom koje se menja, budući da od suvog ratarenja nema neke dobiti – napominje Svorcan.

Kelti, Vizigoti, Huni, Germani, Sloveni, Avari, Tatari... Nema ko već vekovima ne prepoznaje potencijal jugozapadnog dela Bačke i to baš područja na kom se danas nalazi selo Vajska. Prema podacima, Mađari su se doselili još u 9. veku, ali prvi pomeni mesta datiraju iz 14. veka, odnosno 1338. godine, kada se spominje pet porodica koje su tu živele. U selu su bili meštani katoličke veroispovesti – Mađari, Nemci i Hrvati – da bi se po završetku Prvog svetskog rata kolonizacijom doselilo 176 pravoslavnih porodica Solunskih dobrovoljaca.

Samo ime Vajska ima dva objašnjenja. Prvo je da je nastalo po obližnjem kanalu Vajš, a druga da su meštani lovili ribu po vejsama, odnosno tunelima u koje je ona ulazila, ali nije mogla da izađe.

Osim što konstantno kao meštani ulažu u pravoslavnu crkvu, preko projekata uspevaju da urade neke druge stvari. Recimo, prošle godine su asfaltirali nekoliko ulica i uredili centar, a u planu je da i ove nastave u tom maniru. A kada bi uspeli, čemu se najviše nadaju, bili bi najsrećniji da naprave prostor koji bi im služio za svečanosti i razna okupljanja, jer trenutno koriste salu Dobrovoljnog vatrogasnog društva koje je u poprilično lošem stanju.

– Ali, ono čime se svi Vajštanci diče jeste naše jezero Provala, najdublje prirodno jezero u Vojvodini – naglašava sekretar, dodajući da leti ume na vodi da bude i oko 2.000 kupača!

Naime, Provala ove godine, 21. maja slavi prvu stogodišnjicu, što će biti obeleženo sportsko-kulturnim programom u okviru kog će biti takmičenje u odbojci, likovna kolonija, izložba fotografija, pecanje, večernji koncerti...

Poslednjih petnaestak godina, otkako je Lajoš Bođo postao tehnološki višak u tek privatizovanoj firmi, da bi preživeo, počeo je sa suprugom da uzgaja povrće u plasteniku i na otvorenom. Na oko 2,5 hektara seju papriku, paradajz, krastavce, krompir...

– Mi pravimo i industrijsku papriku, slatku i ljutu, imamo baš svoju kompletnu proizvodnju – pojašnjava nam Bođo koji uglavnom prodaje robu na pijaci u Vajskoj, ali i u Baču i okolini. – Sve manje ima stanovnika, pa sve slabije i kupuju rasad. Ali, eto, proda se, ne može se kazati da se ne proda... Borimo se, velika su ulaganja, a naši proizvodi ne prate tu cenu ulaganja, jeftiniji su. 

– Jezero je duboko do 19 metara, svuda je pesak i dečica mogu i do 50 metara bezbedno da se kupaju – dodaje Davidović. – Voda je bogata ribom, a Ribolovačko društvo „Šaran Vajska” trenutno njome gazduje, poribljava i održava. Inače, voda je u rangu za pijaće, izuzetno je čista, dok možete videti čaplje, labudove, liske...

I eto idealne prilike da se dobrano upoznate sa svim blagodetima Vajske – upišite negde u tefter – 21. maj, 12 časova, lokacija Provala.

Mama Blaženka i tata Miodrag (poznatiji pod imenom Dragan) Davidović iznedrili su tri ćerke, od kojih je najstarija i sama postala majka. Osim njih, ovaj bračni par zaslužan je za kvalitetnije i lepše odrastanje i stasavanje na stotine meštana koji su pohađali literarno-muzičku sekciju koja, samo pod formalnim nazivom „Sveti Sava”, postoji deceniju. Kad se pripremaju za priredbe i svečanosti, taj dnevni boravak vrvi od tridesetak dece koja sinhronizovano stvaraju muzičku magiju, a prilikom naše posete, u nešto mirnijoj atmosferi, uz naseckanu šunku i kulen i zvukove akustične jamahine gitare, moglo se divaniti satima.

– Budući da sam već 35 godina vaspitačica u selu, normalno je da se bavim decom i u slobodno vreme. Tako sam i došla na ideju da pokrenem sekciju koja je, nakon nekog vremena na predlog sveštenika, a uz podršku roditelja, kolega i svih nas iz porodice, prerasla u registrovano udruženje – priča Blaženka, te dodaje da se danas, nakon silnih godina, i starije generacije, koje su odavno navršile osnovnu školu, rado odazivaju na njen poziv da učestvuju na nastupima.

Osim što uspešno sarađuju sa svim organizacijama na teritoriji Opštine Bač, već godinama nema značajnije manifestacije, naročito onih koje se tiču negovanja istorije, tradicije i kulture, sećanja na Prvi svetski rat, Solunske dobrovoljce i kolonizaciju, a koje mogu da prođu bez pevanja i recitovanja udruženih Vajštana.

– Nikoga ne odbijam, ko god želi da se priključi, može. Imam čak i dete iz Bođana a koje je gluvo, nosi aparat i čuje pet sekundi kasnije. Ali kad izađemo na scenu, peva sve u 16, sve ubode – ponosna je naša sagovornica, ističući kako je sve ovo što radi njen izduvni ventil koji oboma, Blaženki i Draganu, čini da im srca budu puna.

Međutim, osim kulture kojom se neumorno bave, bračni par Davidović, koji je već 41 godinu zajedno, što kažu, još od radnih akcija, dobio je dve Oktobarske nagrade Opštine Bač. Prvi put za Ribolovačko udruženje „Šaran“, a drugi put nedavno za doprinos u okviru Udruženja „Sveti Sava“.

– Blaženka je savezni sudija u ribolovu, a ja sam bio trener i takmičar – veli Dragan. – Dvaput smo bili državni prvaci, 1999. i 2000. godine, i dvaput vicešampioni. Dve godine kasnije smo proglašeni za sportiste godine, najstarija ćerka za ribolovca godine.

 

Tekst i foto:  Lea Radlovački