„DNEVNIK” U OBILASKU VOJVOĐANSKIH DVORACA BURNE ISTORIJE I NEIZVESNE BUDUĆNOSTI Karačonjijeva palata s mirisom deterdženta iz devedesetih

Dvorac je potpuno van funkcije već nekoliko godina, ali je istorija njegove propasti mnogo duža i traje već preko 100 godina. Prvi i najozbiljniji „udarac“ dvorac u Novom Miloševu je doživeo pred kraj Prvog svetskog rata (1918g) kada ga je napustio tadašnji vlasnik, Alarad Karačonji, inače praunuk čuvenog Lasla Karačonjija koji ga je izgradio između 1842. i 1846. godine.

Tada je došlo do velike pljačke i iz dvorca je odneto sve što se moglo odneti. Zatim su usledile decenije u kojima je Karačonji dvorac služio kao rezidencija Mihaila Rodzjenka, ruskog emigranta i nekadašnjeg predsednika Ruske dume koji je u njemu živeo od 1919. Do 1924. godine. Pred početak Drugog Svetskog rata, tačnije 1938. godine, dvorac je otkupila opština Beodra (današnje Novo Miloševo) pa je tokom rata i nemačke okupacije Banata dvorac služio kao duševna bolnica. Posle Drugog svetskog rata, u njemu su jedno vreme bila smeštena deca palih boraca da bi nakon toga imao i jednu  namenu koja prilično bizarno zvuči a to je „Dom za bezprizornu žensku mladež“.

Od 1960. pa do kraja sedamdesetih godina u dvorcu je bila smeštena Osnovna škola „Miloš Popov“, da bi 1980. ova palata doživela i drugi veliki udarac kada se u objekat useljava hemijska industrija „Hinom“ i u njemu započinje proizvodnju deterdženata i sapuna. Dvorac je pregrađivan za potrebe proizvodnje, dograđeni su i teretni liftovi, a ogromni metalni kazani, kotlovi i cevi u kojima su se pripremali sapuni i danas stoje u nekoliko prostorija u kojima se još uvek oseća i miris hemikalija iako je proizvodnja obustavljena još 2000. godine kada je fabrika propala.

Nakon toga, dvorac se sporadično koristi, uglavnom kroz obilaske onoga što je ostalo njega uz par organizovanih kulturnih događaja dok su još neke od prostorija bile upotrebljive i bezbedne, da bi poslednjih godina to bilo svedeno na povremene foto sesije posetilaca ali i profesionalaca. Često se oko dvorca mogu videti mladenci koji se fotografišu, ali i grupe manekenki koje poziraju u još uvek vrlo atraktivnom ambijentu Karačonji dvorca. Trajno je zabeležen i u spotovima naših muzičkih zvezda Goce Tržan i trenutno ultra popularne Aleksandre Prijović.

Postojao je i drugi, nešto stariji dvorac u Beodri koji je porušen, a izgradio ga je Lajošev brat, Laslo Karačonji između 1838. i 1842. godine. Lajoš i Laslo su u selu izgradili i crkvu sa dva tornja (dva brata, dva dvorca, dva tornja). Ali, ovaj je dvorac srušen posle Prvog svetskog rata. I on je bio klasicističkog tipa. Smatra se da su oba dvorca u samom vrhu evropske klasicističke arhitekture.

Ono što donekle raduje, jeste to da su sva vrata i prozori na dvorcu čitavi i u njega se ne može ući bez ključeva, a obzirom da zadnje dvorište deli sa jednim poljoprivrednim preduzećem, može se reći da je donekle i zaštićen od eventualnih vandalskih upada.

Unutra je na nekim mestima počeo da se odvaljuje plafon, oštećeni su i zidovi i drvenarija, ali ipak deluje da se još uvek može intervenisati i sprečiti dalje urušavanje dvorca poznatog i po posebnom sistemu grejanja koje se širilo kroz zidove.

Definitivno je dovođenje makar do stanja upotrebljivosti, za dvorac ove veličine  potreban ogroman rad a samim tim i novac i teško je očekivati da opština Novi Bečej kojoj dvorac pripada, sama reši problem. U međuvremenu, bilo je zainteresovanih investitora pa i kupaca, ali do realizacije nije došlo, a poslednji projekat koji se razmatrao je izgradnja Spa-centra u dvorištu iza dvorca uz šta bi išla i njegova rekonstrukcija i pretvaranje u hotel.

Za sada se sve svodi na entuzijaste poput ljudi iz Zavičajnog muzeja  “Kotarka” koji se nalazi preko puta dvorca gde je i multifunkcionalni muzejski objekat “Žitni magacin”. Iskra Popov iz muzeja nas je i povela u obilazak dvorca i ispričala da se trenutno radi na projektu kojim bi se na dvorcu napravili novi oluci i da je teško očekivati da se na lokalnom nivou uradi nešto više od toga.

Pomenuti “Kotarka” i “Žitni magacin” su takođe nekada pripadali Karačonjiju i bili su deo njegovog ekonomskog kompleksa, ali su upornošću nekolicine ljudi u prethodnih tridesetak godina privedeni nameni i sada su najrepre- zentativniji objekti  u Novom Miloševu.  O tom njihovom poduhvatu pisaćemo u narednim brojevima “Dnevnika”. Istovremeno oni su jasan pokazatelj da je moguće sačuvati i veliki Karačonjijev dvorac koji je formalno već decenijama pod zaštitom države.

Niko Perković