BICIKLOM KROZ VOJVODINU: CRVENKA (3) Bartoševa i Radnotijeva sećanja na „Marš smrti” i masakr u ciglani

Pored ulaza stoji tabla koja podseća na to da ovde nije uvek bila Spomen soba: “U ovoj zgradi je aprila meseca 1941. bio okupatorski zatvor u kojem su mučeni i ubijani rodoljubi iz Crvenke, Nove Crvenke i Sivca. U znak pošte i sećanja na ove žrtve fašitičkog terora. SUBNOR Crvenka”.

Zanimljivo je da je na “Vikipediji” o Crvenki višestruko detaljnija i opširnija stranica na nemačkom nego ona na srpskom jeziku. Tu jedino i nalazim spisak poznatih ličnosti rođenih u Crvenki - kako Nemaca tako i Mađara i Srba. Pored gore pobrojanih jugoslovenskih i srpskih sportista, u ovom mestu su rođena i dva značajna nemačka naučnika. Sociolog Zigfrid Lamnek je rođen u Crvenki 1943. i otišao sa roditeljima kao jednogodišnja beba. Nemački čuveni etnolog Marin Trenk rođen je u Crvenki posle rata - 1953. ali je kasnije sa roditeljima otišao u Nemačku.

Od mojih sagovornika u Crvenki saznajem da su pred kraj Drugog svetskog rata, od 6. do 8. oktobra 1944. pripadnici SS-a izvršili masakr između 700 i 1.000 jevrejskih prinudnih radnika koji su bili u “Maršu smrti” iz Bora gde su tokom rata bili angažovani u tamošnjim rudnicima.

U ispovesti za britanski “Gardijan” 2022, jedan od preživelih iz “Marša smrti” mađarski Jevrej Aleks Bartoš, živo se seća tog događaja: “U Crvenku smo stigli 6. oktobra. Sledećeg dana videli smo da jedan vojnik priča sa našim stražarima i tad su nas podelili u dve grupe. Oni koji nisu bili Jevreji otišli su sa delom čuvara, a mi ostali smo ostali pod nadzorom SS trupa. Selo je bilo napušteno. Nas su odveli u jedan deo kod ciglane i tamo smo čekali. Dok sam bio u Boru, sprijateljio sam se sa četvoricom i držali smo se sve vreme puta. Sada smo bili na korak od jednog obora. Video sam kako vode jednu manju grupu. Posle par minuta čuli su se rafali. Vojnici su se vratili i poveli još par ljudi, opet rafali... Sve se ponavljalo, iznova i iznova, do duboko u noć. Nama, koji smo još preostali, naredili su da spavamo. Noge su me bolele od višenedeljnog pešačenja. Izuo sam se i legao sam bos, sve vreme slušajući zvuke u daljini. Delovalo je kao da smo sve bliže borbenoj liniji. Sa zorom su ubistva nastavljena. Moji prijatelji i ja smo bili sve bliže smrti, a kada su nam vojnici naredili da krenemo, shvatio sam da su mi stopala toliko otekla tokom noći da više nisam mogao da obujem čizme. Toliko sam se mučio da se obujem, da se jedan vojnik iznervirao i besno me udario kundakom. Nastavio je da me udara, dok su moji prijatelji pokušavali da me spasu. Drugi vojnik je onda uzeo grupu koja je bila iza nas i njih su odveli. Kada sam došao sebi shvatio sam da su nam zvuci borbe sve bliži. Čekali smo, ali se vojnici nisu vratili. Ostali smo samo još mi i čuvari, koji su nam rekli da ustanemo i krenemo da trčimo. Kada su nas dan ranije predali vojnicima, bilo nas je hiljadu i više. Sad nas je bilo mnogo mnogo manje... To je bila najteža noć za ovih 100 godina koliko sam proveo na zemlji!”, prisetio se Bartoš (rođen 1921) koji se dokopao slobode tek u aprilu 1945. a danas živi u Sidneju u Australiji.

Prvi Jevreji su u Crvenki evidentirani 1775. a 1813. godine tu je živelo šest porodica. Najviše ih je bilo 1900. i to 67 duša. Mesto je imalo Sinagogu i jevrejsko groblje. Zgrada Sinagoge je bila jednostavna pravougaona građevina, sa po dva velika prozora na podužnim zidovima i nešto složenije oblikovanim pročeljem. Zajednica je bila ogranak Jevrejske opštine u Kuli, ali je imala svog kantora. Sinagoga je porušena 1948. kao na žalost i većina ostalih sinagoga u Vojvodine koje su preživele Holokaust. Jevrejsko groblje je na sreću sačuvano a 2016. je i ograđeno ali se očigledno retko održava…

Zanimljivo je da je u Crvenki 2019. boravio mađarski recitator Peter Lorant Tot koji je u nekadašnjoj ciglani “Jedinstvo” predstavio svoju monodramu “Duša sam i želim da živim” koja opisuje logoraško-zatočenički put pisca Mikloša Radnotija, još jednog od preživelih iz “Marša smrti” i svedoka masakra u Crvenki. Radnoti je, naime nekoliko svojih pesama napisao upravo tokom tih nekoliko dana provedenih u Crvenki.

Par dana pre ovog masakra, većina stanovnika Crvenke nemačkog porekla (njih oko 7 hiljada) povukla se sa vojskom u pravcu Austrije i Nemačke. Od meštana koji su ostali u Crvenki, 312 je umrlo u logorima.

Na njihove pretke danas na groblju u Crvenki podseća jedna posebna celina gde su skupljeni sačuvani spomenici i postavljena tabla: “U pomen Podunavski Švabama, građanima Crvenke koji su ovde umrli od naseljavanje 1785. do odlaska 1944. U znak zahvalnosti i poštovanja prema našim precima”. Kompleks je 2007. napravio Domovinski odbor iz Minhena u saradnji sa Mesnom zajednicom Crvenka.

Zanimljivo je da je ovo mesto godinu dana kasnije - 2008. posetio i Peter Egner koga ne pominju kao “slavnog meštana Crvenke” na nemačkoj “Vikipediji”.

Reč je naime o čoveku rođenom u ovom selu 1922. koji je kao stražar u logoru Staro Sajmiše bio odgovoran za smrt preko 17.000 zatvorenika ali je izbegao ruku pravde. On je bio u jedinicama koje su zloglasnim “dušegupkama” prevozili logoraše iz Starog Sajmišta do Jajinaca gde su ovi stizali mrtvi pošto bi se udavili od ugljenmonoksida u kamionu. Tu bi ih bacali u masovne grobnice.

Egner je tokom tog boravka u Srbiji 2008. više dana noćivao u motelu „Rodić“ u Kuli. Dosije o Peteru Egneru Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije preuzelo je 21. jula 2008. od Arhiva Grada Beograda, u kome se jasno vidi da je on bio gestapovac. Ekspertski tim Tužilaštva za ratne zločine Srbije otputovao je krajem jula 2008. u Nemačku radi preuzimanja podataka o dešifrovanim telegramima i teleprinterima, kada je razbijena šifra „Enigma“. U Berlinskom istorijskom institutu koji su obezbedili Amerikanci, u Gestapovoj arhivi, nalazili su se podaci o logoru Staro sajmište kao i o samom Egneru. Pokrenut je postupak za oduzimanje njegovog američkog državljanstva kako bi bio izručen Srbiji, međutim - nikad osuđeni ratni zločinac Peter Egner je umro kao slobodan čovek 2011. nedaleko od Sijetla u SAD.

Robert Čoban