„DNEVNIK“ U OBILASKU VOJVOĐANSKIH DVORACA Ostareli „lepotan” na izmaku snaga, burne istorije i neizvesne budućnosti

Svega par stotina metara od Dunava, ovaj objekat su 1900. godine podigle porodice Fric i Hristić i zapravo su to bila dva spojena letnjikovca od kojih je preostao samo jedan, dok je na mestu drugog sada nova zgrada osnovne škole.

Naime, nakon drugog svetskog rata država je konfiskovala objekte i u veći deo dvorca je useljeno lokalno poljoprivredno preduzeće, dok je drugi deo sve do 2001. godine koristila osnovna škola „Moša Pijade“.  Te godine škola je preseljena u novu zgradu koja je napravljena na mestu srušenog dela dvorca koji je prethodno koristilo poljoprivredno preduzeće tako da se preseljenje odigralo u svega desetak metara razdaljine...

Neko vreme nakon preseljenja u novu zgradu, škola je još povremeno koristila prostorije Fric-Hristić letnjikovca za odlaganje rekvizita, starog nameštaja i sličnog, ali je ubrzo postao nebezbedan pa je zbog toga i zabranjen ulazak u unutrašnjost objekta.

Ono što je ostalo od nekadašnjeg kompleksa spolja na prvi pogled i ne deluje tako loše. Razbijena stakla na dosta prozora, fasada u lošem stanju i pukotine na zidovima bi se još nekako i mogli sanirati, ali ozbiljna problematika dvorca Fric-Hristić se vidi tek kada se uđe u njega.  A ušli smo kroz jedan od razbijenih prozora i prvo naleteli na dva rashodovana kajaka i gimnastičarski kozlić i to u prostorijama koje se još uvek solidno drže. Međutim, ulazak dublje u unutrašnjost potpuno menja sliku o stanju u kojem se objekat trenutno nalazi. Otprilike u središnjem delu dvorca koji je služio kao centralni hodnik i hol škole, pao je veći deo plafona sa kompletnom građom. Deo starih greda koje su pale je poslagan sa strane ali je dosta šuta praktično blokiralo prolazak dalje. Ono što najviše plaši jeste da je plafon ima očiglednu tendeciju da nastavi da se urušava, dok njegova sanacija deluje neizvodljivo.

Protrčavanje ispod urušenog plafona nije bila baš nasjajnija ideja „Dnevnikovog“ reportera, ali je na sreću prošla bez posledica. U drugom delu dvorca još su vidljivi tragovi učenika koji su ovde decenijama dolazili na časove – poneka đačka klupa i stolice, razbucane sveske i knjige, a u jednoj prostoriji još uvek na zidu stoji i zelena školska tabla. Verovatno najočuvaniji deo dvorca je podrum u koji nismo silazili ali se sa ulaza u njega naziru zdravi zidovi i solidno stanje.

U razgovoru sa meštanima nismo stekli utisak da mnogo žale nad sudbinom Fric-Hristić iako su se mnogi školovali ili radili u njemu. Ono što ih više brine jeste da je škola u vreme dok je bila u starom objektu imala po dva odeljenja u svih osam razreda, dok ih je danas u novoj zgradi ukupno 38, pri čemu u sedmom razredu imaju samo jednu učenicu.

A na krovu grana stogodišnjeg platana

Da se o objektu slabo ko brine, svedoči i ogromna grana koja se odlomila od platana koji ima godina barem koliko i dvorac, koja je pala na krov i po svemu sudeći tamo već mesecima stoji. Na sreću 7-8 metara dugačka grana nije probila krovnu konstrukciju, ali nije isključeno da će se i to desiti ukoliko je neka naredna oluja bude „provozala“ po ionako trošnom krovu.

Slažu se da bi Fric-Hristić trebalo sačuvati, ali napominju da je renoviranje trebalo da se uradi pre najmanje deset godina, dok je objekat još uvek bio koliko-toliko upotrebljiv.

Plan za rekonstrukciju i pretvaranje dvorca u neku vrstu biciklističkog turističkog centra (zbog blizine Dunavske biciklističke rute) postoji već neko vreme, ali je nažalost sve još uvek samo u dokumentaciji. 

Simbolično, dobar znak za opstanak Fric-Hristić letnjikovca u Bačkom novom selu, mogao bi biti par belih roda koje su se nastanile na banderi preko puta. 

Niko Perković