ŠINDLER IZ NAŠEG SOKAKA (2) I kuzminske Rome spasao je Jasenovca

Milenko Brezovac iz te mnogobrojne kuzminske porodice, iako devedesettrogodišnjak, odlično pamti događaje iz rata u svom mestu.

- Sećam se kada se zaratilo i ubrzo ustaše ušle u Kuzmin. Znali su stojeći u prikolici kamiona s uperenim puškama prema kućama da špartaju ulicama i pevaju: „Paveliću, kad ćeš nama reći, da možemo srpsku decu peći“ i slično. Pojavili su se u međuvremenu i partizani po šumama kao otpor fašizmu. Kada je došla nemačka vojska, birane su Švabe da budu predsednici sela. Tako je Franja došao na čelo Kuzmina. Svima nama je od ranije bio poznat kao čestit čovek. Sa pooštravanjem sukoba sa partizanima, ustaše su sve više upadale i odvodile naše ljude jer su oni morali hteli–ne hteli imati kontakte s partizanima. Franja je sve to znao. U našoj kući-zadruzi stric Rajko je bio domaćin. Ako je bila u najavi neka racija, Franja je njega obaveštavao o tome. Franja je dao i jasne instrukcije kako da ga, kada se nešto dešava u Kuzminu – da li dolazi nemačka ili ustaška horda, obaveste ako je u Mitrovici ili negde drugde.              

Duboko u sećanje urezane su mu slike prepune porte crkve, koju su Nemci hteli da dignu u vazduh sa Kuzmincima koje su saterali unutra zbog blokade kanala. Bilo je to po njegovom sećanju u proleće 1943.

- Bio sam na našem salašu iza tog kanala kada se nemačka vojska oko podneva pojavila - seća se Brezovac.- Zaputio sam se ka selu. Kod kuće nisam nikoga zatekao - stričevi su verovatno bili obavešteni i sklonili se, a strine sam posle video kod crkve. Nikog nije bilo ni na ulici, ali je crkvena porta bila puna. Ođednom stiže Franja svojim kolima iz Mitrovice sa šeširom na glavi, a dobro se sećam, nosio ga je uvek. Otišao je do oficira, komandanta kaznene jedinice i sa njim nešto žustro raspravljao. Razabrao sam samo „niht partizan“, ali oficir nije popuštao. Franja je rekao da mnogi od nas imaju svoje u Nemačkoj, u zarobljeništvu, na radu, na šta je oficir odgovorio da donesu dokaz. Kada su doneli, dozvolio je im je da idu, no Franja je insistirao da svi budu pušteni. Govorio je da su preko kanala šume, i da su tamo partizani. I malo po malo, Nemac je popustio i svi smo vraćeni kućama. Franja je koliko je mogao spasavao. Ali, nije mogao sve.

Sledeće godine, u proleće 1944, veli Milenko Brezovac, u sastavu fašističke vojske bila je i SS tzv. Handžar divizija, čiji pripadnici su u Bosutu ubijali koga god su na ulici našli. Međutim, kako kaže, zbog onog što je rekao kada je odgovorio Nemce da dignu crkvu u vazduh, odgovornost za ta namačka zlodela pripisivana su Franji, mada on nije decidirano naveo gde su partizani, već samo „preko kanala”.

 Uspeo je Franja i u nekoliko pojedinačnih slučajeva da spase članove porodice Brezovac. Milenkov stric Rajko bio je na meti fašista jer se znalo da se na njegovim salašima kriju partizani. Zahvaljujući bazi u ambaru prilikom jednog upada ustaša izbegao je hapšenje. Ukućani su ustašama rekli da je na salašu, ali su oni svejedno bajonetima pretražili tavan štale gde su Brezovci držali seno, u kom se sakrio Rajkov sin, koji je srećom izbegao bodeže. Rajkovu ženu i najstariju ćerku Danu su poveli na salaš gde je on navodno bio, ali su promenili odluku i odveli ih u zatvor u Mitrovicu. Tamo su ih držali neko vreme nadajući se da će se Rajko predati.

- Rajko je hteo da se preda kako zbog njega ne bi stradale, ali je Franja rekao da ne ide po njih - kaže Milenko. - Govorio je: „Ja ću njih iščupati, ako ti odeš, tebe neću moći izvući“. Tako je i bilo.

Jablanovi kao zaštitni znak

Koliko kuću Franje Štajgervalda, toliko Kuzminci pamte i jablanove, koji su je nadvisivali i činili posebnom. U porodici Franjine žene u Sremskim Karlovcima sačuvana je priča kako su zasađeni. Ađutant nemačkog pukovnika Oehlera, koji je bio smešten u Franjinoj kući, posedovao je konja koji se jednom prilikom odvezao i obrstio jedini jablan koji je bio ispred kuće. Bez reči ađutant je otišao negde i nabavio četiri-pet stabala jablanova i posadio u zamenu za štetu koju je konj napravio. Franjina kuća iako je bila na imenu njegove žene Rozine, rodom iz Karlovaca, oduzeta im je posle rata. On je proglašen „nenarodnim elementom“ i to je razlog što u postupku restitucije nije vraćena njegovom sinu Viliju. U njoj je bila zdravstvena stanica, do izgradnje Doma zdravlja, a na uglu apoteka. Zbrisana je sa lica zemlje 2015. godine.

Odigrao je Franja presudnu ulogu i kada su  Rajkovoj ćerki zapretili da će je obesiti ne bi li se on pojavio. Franja mu je poručio da to nipošto ne čini iako je situacija bila više nego dramatična. Pošlo mu je i tad za rukom da odgovori fašiste od njihove zamisli i tako spasi još jedan život.                         

A bilo je i situacija kada je Franji bila potrebna pomoć, pripoveda Dušanka Milovac iz Kuzmina, koja je, kako tvrdi, mnogo slušala o tom čoveku.

- Jednom je čika Franji pretila opasnost da će ga partizani likvidirati. Rajko Brezovac ga je pozvao kod sebe i vrlo vešto sakrio u ambaru do Šojića, rekavši mu da se ne oglašava šta god da se desi. Partizani su bili i pretraživali, ali ga ne nađoše. Jedni drugima se uvek činili. Bog zna koliko je ljudi spasao! Živeo je za svoj Kuzmin. Bio je u stanju da ide po jednog meštanina u Jasenovac. Ako postoji ijedna osoba, ali vredna, išao je po nju. Nije spasavao one koji nisu vredni i pravi ljudi - priča Dušanka Milovac.   

U Kuzminu se još pamti i prenosi kao legenda kako je lokalnim Romima pomogao da izbegnu Jasenovac. Bilo je to 1943. Izdata je naredba u kojoj je stajalo da Cigane i beskućnike treba sprovesti u Jasenovac. Glavni među Romima po imenu Rara, došao je je kod Franje da pita šta će biti sa njima. Franja ga je upitao: „Imate li vi kuće?“ Kad je ovaj odgovorio da imaju, Franja je kazao: „Znači, niste beskućnici! Idi kući i smiri ljude“. Figurativno, ali i faktički rečeno, jednim potezom gumice, Franja je spasao ko zna koliko Roma običnim gestom - obrisao je slovo i između reči Cigani i beskućnici.

Dvadesetak godina kasnije, Franji u Beču , u Alserstrasse 39, neko je zazvonio na vrata. Kada je otvorio, imao je šta da vidi. Rara, doteran i nalickan, sa pečenim prasetom na ramenu, došao je da mu se u ime celog sela i svoje zahvali. Taj gest duboko je dirnuo Franju.

Zorica Milosavljević