KAKVA JE SUDBINA NEVOLJNO RASELJENIH LICA? Evo šta će vam reći jedna sirota Mileva iz Bosne...

“Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji godine 1878.” Albine Podgradske jedan je dramski komad upravo o sudbini nevoljno raseljenih lica. Zapravo, ne znam tačno šta je, priča ili knjižica, ali tako nam je prošle nedelje predstavljen u Narodnom pozorištu Subotica. Kao zaboravljeni i zapostavljeni dramski komad, i to prvi koji je ikada štampan, a da ga je na srpskom jeziku napisala žena, sačuvan i danas.

Rediteljka Anđelka Nikolić nije išla za tim da ga arhivira, niti da ga aktuelizuje preko svake mere. Na primer, tretirajući fenomen izbeglištva iz perspektiva savremenih ratova i genocidnih politika. Anđelka Nikolić se odlučila da “Milevu” predstavi osebujno, kao da je to ovdašnja i samo naša priča, ali ipak epskih, civilizacijskih razmera. Dakle, i univerzalna. I odlučila se da to uradi u komunikaciji, interakciji sa publikom. Pa tako, već posle posvete u kojoj Albina Podgradska navodi da joj se prihod od prodaje njene knjižice upotrebi za križ na grobu, postavlja pitanje: “Za šta biste vi upotrebili prihod od ove predstave?”. Jedan od duhovitijih odgovora iz publike na premijeri je bio: “Za otvaranje zgrade pozorišta.”, a ostalo je otvoreno pitanje da li će i za šta će. U Subotici, naime, već decenijama se rekonstruiše zgrada pozorišta, a glumci rade u improvizovanim prostorima. Bar će svaka od narednih publika da razmeni svoje glasove ne samo na ovu temu, nego i na mnoge druge koje se pokreću u predstavi, poput one, na primer, kome biste pre udelili milostinju - ženi s detetom ili muškarcu. Ova tema ima čak i edukativnu dimenziju, jer mnogi kriminalni lanci eksploatacije dece upravo računaju na samilost prema njima, saopštava se. Što ne znaju baš svi, pa Albina Podgradska tom rediteljsko-glumačkom intervencijom postaje vanredno važna i savremena autorka.

Inače, uključivanjem publike, slojeva amaterskog stvaralaštva, kroz produkcijsko učešće Seoskog kulturnog centra Markovac i saradnju sa Edukativnim centrom Roma, elementima predstave prikazanim kroz jezik muzike, narodnog pevanja, molitve, otvaranjem rasprave o zelenašima, veronauci, uključivanjem dece i mladih da igraju u predstavi, svojevrsnim ujedinjenjem Drame na mađarskom i Drame na srpskom Narodnog pozorišta Subotica, rediteljka je od jednostavnog, gotovo naivističkog teksta mlade autorke iz 19. veka, istakla svu njegovu složenost kada se posmatra bez elitističkih kulturoloških skrupula, upravo karakterističnih za “našu civilizaciju”. Karakterističnih za položaj publike, kao kontrapunkt sirotoj Milevi iz Bosne čija porodica nije obezglavljena samo divljanjem turske sablje na zalasku imperijalne karijere, nego i civilizacijom koju susreće u Vojvodini. Konkretno, lihvarskom civilizacijom predstavljenom kroz niz “bankara”, odnosno vrednosti koje ljude dele na nas i njih, na muškarce i žene, na siromašne i bogate, jače i slabije... I možda, što je još važnije, civilizacijom koja kao da tera ljude jedni druge da prevare, da greše.

Veoma je uočljivo humanističko favorizovanje ženskog roda. U školi su prikazane isključivo drugarice. One koje prepoznaju Milevinu muku isključivo su majke. Gotovo svi muškarci uglavnom su u funkciji zloupotrebe položaja moći. Čak i izuzeci kao da povtrđuju to pravilo. Sa te strane, predstava o sirotoj Milevi izuzetno je kritična prema patrijarhatu, a žene i nacionalne ili etničke grupe nije sklona da posmatra i predstavlja prema stereotipima, što joj je vrlina. Osim u jednom delu kada takoreći propagira ideje slavenstva i pravoslavlja sa upitnom patetičkom notom posebnosti u odnosu na druge.

Veoma podatna predstava za analizu, diskusije, pa čak i sukobe oko tumačenja, njenih emotivnih nota, političkih i socijalnih konstrukata. Međutim, osećaj je veoma jasan i nepobitan - “Sirota Mileva” je nesvakidašnja, vrlo važna, velika i značajna predstava. Preko 40 ljudi na sceni u izvođačkom ansamblu, na stotine u publici, podelili su jedinstven trenutak.  Mene su naveli da istražujem “Principe raseljenosti” UNHCR-a, međunarodno pravo koje se svakodnevno i masovno krši u Palestini, Ukrajini, granicama Evropske Unije. Slušajući svedočanstva glumaca o fotografijama izbeglica koje su izdvojene kao tonska slika predstave, setio sam se jedne iz mog porodičnog albuma.

Igor Burić