REZON Levi liberalizam je vrlo isključiva religija
Prigovor da crkva ne može da stoji u blizini plaže nema ni racionalni ni religijski karakter. Hoće li crkva na Limanu umanjiti lepote Štranda? Neće. Ni za jotu. Hoće li zbog crkve Limanci iz ateista ođednom postati vernici? Ni blizu. Hoće li drugi gradski agnostici postati poklonici Hrista. Nipošto. Pa gde je onda problem? On je nametnuto pitanje!
Most u produžetku Bulevara Evrope ugrožavao je daždevnjake. Pešačko-biciklistički most narušava staništa komaraca. Most od Kovilja prema Petrovaradinu narušiće mrešćenje šarana. Gradnja solitera, osim što obezbeđuje ljudima krov nad glavom, remeti ljubavni život vrana i svraka. Koga ugrožava crkva, koja će predstavljati jednu vrstu muzeja žrtava “Novosadske racije”, koja treba da se izgradi kod Štranda?
Većina Novosađana smatra da obelodanjena protivljenja ne sadrže dovoljnu meru intelektualnog ugleda, već da predstavljaju najobičnije maglovito moralisanje. Da je u pitanju najobičnija magla obmana, podmetanja i diverzija. U isto vreme protivnici gradnje crkve imaju potpuno suprotno mišljenje. Oni kažu da crkvi nije mesto u blizini plaže. Da je to čisto svetogrđe. Argumenti takve vrste ne predstavljaju logički ustrojenu celinu.
Nisam vernik. Nisam uspeo da pronađem dovoljno dokaza o postojanju boga. Ni u jevanđeljima, ni kod Svetog Avgustina i Tome Akvinskog, ali ni kod Dekarta, Kanta niti Hegela. Bog nije početak, a ponajmanje svršetak svega. Svet je, što bi rekao Heraklit, uvek bio jeste i biće, baš takav, kakvim ga znamo. I bog sa tim nema baš nikakve veze. Ne mislim da bilo koja verska građevina ljude čini boljima, niti gorima. Dobrota nastaje u porodici. U ličnom etičkom kodu. Sklon sam verovanju da je muzej žrtava racije bio bolje rešenje od crkve, ali to ni najmanje nije važan argument.
To što nisam hrišćanin nema previše značaja za Novosađane koji su vernici. Nema previše značaja ni za one koji to nisu. Ali, kako bi rekao Kožev, pravo ljudi koji ne veruju u boga ne podrazumeva višu moralnu, ljudsku niti intelektualnu nadmoć u odnosu na vernike. Tačnije, njihov ateizam, je hvale vredan samo onda kad ne ugorožava teizam drugih.
Prigovor da crkva ne može da stoji u blizini plaže nema ni racionalni ni religijski karakter. To je zapravo tvrdnja bez karaktera. I bez imalo intelektualne logike. Time se hoće reći da se bog stidi nagog čoveka. Ako je to tako ljudi bi se rađali obučeni. To zapravo nije nikakav argument. U pitanju je ljudska konvencija. Za prirodu i boga, bez ikakvog je značaja da li čovek ima ili nema odeću. Istovremeno, kad je raspet, Isus nije imao skupe, firmirane stvari na sebi.
Hoće li crkva na Limanu umanjiti lepote Štranda? Neće. Ni za jotu. Hoće li zbog crkve Limanci iz ateista ođednom postati vernici? Ni blizu. Hoće li drugi gradski agnostici postati poklonici Hrista. Nipošto. Pa gde je onda problem? On je nametnuto pitanje! Levi liberalizam je netrpeljiva religija, koja priznaje samo jednog boga – njegovo veličanstvo dolar. I samo u stalnom gloženju ljudi su podesni za uticaj globalnog kapitala. Tad je moguće da strane banke svoj profit povećavaju autsorsovanjem bankarskih poslova na građane, koji besplatno obavljaju sve poslove zbog kojih su banke nastale. Isto tako, samo tad je moguće da megamarketi poslove pakovanja i otkucavanja kupljene robe besplatno prebace na kupce, a da se niko protiv toga ne pobuni. Moguće je da mesare pet puta povećaju cene mesa zbog rata u Ukrajini, iako srpske svinje nemaju baš nikakve veze sa sukobom između Putina i NATO pakta.
Da li će crkva sprečiti Novosađane da idu na Štrand i da se kupaju u Dunavu? Neće. Od toga nije moglo da ih odvrati ni bombardovanje. To ne može da učini ni objektivna činjenica da je dunavska voda puna bakterija, a kamoli maglovita predrasuda o božijem zgražavanju glede golotinje.
Hoće li Štrand postati manje peskovit, a Dunav manje silan, zbog crkve? Ni najmanje. U čemu je onda stvar s crkvom, koja je zapravo više muzej Novosadske racije. Koja predstavlja opominjući podsetnik da je tu, na mestu gde protivnici crkve vole da uživaju u letnjim čarolijama, u zimu 1942. ubijeno više od 1.300 Novosađana.
U vreme zverstava u Raciji, Novosađani nisu bili podeljeni ni na verskoj, ni na vrednosnoj osnovi. S druge strane, činjenica je da u Raciji nije ubijen nijedan komunista. Ni Radivoj Ćirpanov, čije ime nezasluženo krasi ulicu u kojoj je živeo Danilo Kiš, niti Petar Drapšin, Svetozar Marković, ili Đorđe Zličić. Proleteri nikom nisu bili u fokusu. Kao što je svedočio očevidac Racije Ivan Ivanji, to nije bila ratna aktivnost usmerena protiv komunista. To je bio pljačkaški pohod.
Sukob levih liberala sa sakralnim objektima ima zanimljivu istoriju. Uprkos protivljenju porodica čiji su preci tamo sahranjeni, Almaško groblje su 2003. godine, preorali bagerima i buldožerima, da bi proširili Partizansku ulicu. U Rajinoj šumi, na mestu gde su posle Drugog svetskog rata likvidirani najimućniji Novosađani, da bi se došlo do njihove imovine, nema ni obeležja ni mramora. Jer tamo gde nema groblja, nema dokaza o žrtvama. To je bila ideja i mađarskih fašista, koji su izveli raciju. Bacajući žrtve pod led verovali su da će snaga Dunava odneti i ukloniti dokaze njihovih zverstava. Crkva je upozoravajući obelisk. Ruter sećanja. Za vernike i nevernike.
Informatičko društvo ima svoje velike prednosti, ali i svoje ogromne mane. Za 25 do 50 godina, nove generacije Novosađana neće znati da se najstrašniji zločin u istoriji grada desio baš na Štrandu. Crkva treba da bude prepreka zaboravljanju i krivotvorenju istorije.
Milorad Bojović
Autor je stručnjak za odnose s javnošću
