„IZNAD TAME” ILI ALBUM NOVIH ODMETNIKA Pesme za Viktora Haru
U izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“ objavljena je knjiga pesama, kao i muzički album pod imenom „Iznad tame” (Pjesme za Viktora Haru) na stihove Mehmeda Begića. Album je snimila grupa muzičara iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, okupljeni pod imenom Novi odmetnici, povezujući muziku sa stihovima 13 pesama Mehmeda Begića, inspirisanih tragičnom sudbinom Viktora Hare.
Pozivajući se na predgovor ovoj knjizi koji je napisao Miloš Zubac, a u kojem ističe da se za ovog umetnika ovde ipak nedovoljno zna, a bilo bi dobro da se zna, postavićemo najpre pitanje – ko je Viktor Hara? Viktor Lidio Hara Martinez bio je čileanski kantautor, pozorišni reditelj, pesnik, sakupljač folklorne građe, ali i politički aktivista levičarskog nadahnuća, dosledan socijalističkim idejama do smrti, ili, prema rečima Miloša Zupca, jedan od onih umetnika koji su svojom smrću u vremenu i svetu zadobili snagu planetarnog simbola van vremena. Izgubio je život, sa navršenih 40 godina, 16. septembra 1973. na stadionu u Santjagu, kao žrtva Pinočeovog režima.
S obzirom na to da su stihovi inspirisani sudbinom ovog umetnika, Pjesme za Viktora Haru trebalo bi čitati/slušati u ključu poznavanja njegove biografije. Prva pesma Ruke Viktora Hare već prvim stihovima najavljuje stradanje i mučenje, koje je izazvao državni udar 1973 – godine kada je Viktor Hara napustio ovaj svet. Ubila ga je vojna hunta generala Augusta Pinočea, koja je 11. septembra 1973. godine svrgla s vlasti legitimno izabranog levičarskog predsednika Salvadora Aljendea, čiji je Hara bio pristalica. „Jedanaestog septembra/ sedamdeset treće/ Ameri su/ između ostalog sjebali i Čile/ pa onda vlast dali/ lokalnim fašistima/ da započnu svoje/ stadionske orgije mučenja“. Poslednji stihovi ove pesme glase: „Ti ćeš me nadživeti/ Zasad te molim/ nauči ko je Viktor Hara / I šta nam znače njegove ruke“.
Šta znače ruke Viktora Hare?
Nakon što je mučen i podvrgnut višednevnoj torturi, polomljeni su mu prsti i šake da više ne bi mogao da svira gitaru. Taj čin je, između ostalog, prouzrokovala pesma „Stadion Čile“ koju je napisao 16. septembra 1973. godine: „Kako je strašno lice fašizma!/ ...Krv je za njih medalja/ Ubistvo je herojski čin/ Krv druga predsednika/ Pogađa snažnije od snajpera i bombi/...Pesmo, loše ispadneš kada moram/ da pevam o užasima“ (Estadio Chile).
Nepokorne ruke Viktora Hare, jedan od glavnih motiva pesama Mehmeda Begića, postale su vanvremenski simbol stradanja, otpora i doslednosti sopstvenim idejama.Sve naredne pesme nadovezuju se na prvu, čineći kompaktnu celinu u kojoj se prepliću, najpre motivi stradanja i smrti, a zatim motivi nade, ljubavi, svetlosti i večnog trajanja. Po dolasku na vlast, Pinoče i njegova kamarila najveći fudbalski stadion u Santijagu „Estadio Nacional” pretvaraju u zatvor. Tako je i u stihovima Mehmeda Begića stadion i tamnica i grobnica (Crveno i crno), grad Santijago „ubojica“ (Santijago), mrka ptica je glasnik smrti (Septembar 1973). „Prazna sad je naša ulica/ ostavljene misli hrabro/ padaju po ledu/ Ovaj grad je ubojica/ Iza nas će ostati/ jeseni u medu“ (Santijago).
Iako, kroz snažne simbole, Begićevi stihovi podsećaju na tragičan događaj koji ne treba zaboraviti, a septembar, poput aprila u „Pustoj zemlji“ Tomasa Sternsa Eliota, postaje najokrutniji mesec, čitajući/slušajući ove pesme, pronalazimo i poziv na ostvarenje pravde, na slobodu, na stvaranje sutrašnjeg neba koje ostaje novim generacijama. „Nek se trese kula strave/ pjesme naše/ kraj joj slute/ Reformu tvoj kostur plaća/ Sad moramo/ na ulice/ Vratit pravdu iz pustinje“ (Atakama). „Bilo nas je premalo/ đecu da spasimo/Za grobove grada/ bilo nas je previše/ Za sutrašnje nebo/ svijet da menjamo/ Za sutrašnje nebo/ zvijezde su suvišne/ Postali smo pjesma/ ljubavi i protesta“ (Sutrašnje nebo).
Stavljajući u središte sudbinu Viktora Hare, Mehmed Begić postavlja pitanje šta je ono što je ostalo iza, a šta nakon njega. Jedanaesta pesma Iznad tame – po kojoj je naslovljena knjiga, odnosno album, jedna je od pesama koja daje odgovor na ovo pitanje. „Tvoje prvo obraćanje/ tad sam znala/ da idemo/ u poredak iznad tame/ iza nas je/ sve sad nijemo [...] Za jednakost iznad svega/ borimo se bespoštedno/ za poredak iznad straha/ zbog kojega nestajemo“. Trinaesta, a ujedno i poslednja pesma Deca, svojim naslovom ukazuje na život, na trajanje i odgovara na poruku datu u prvoj pesmi Ruke Viktora Hare.
Ako je poruka prve pesme: „Ti ćeš me nadživeti/ Za sad te molim/ nauči ko je Viktor Hara/ I šta nam znače njegove ruke“, onda je odgovor na nju dat u stihovima: „Nakon nas će pronaći/ razloge i dokaze/ Pesme tvoje/ živeće/ uz mitove i legende/ Ostvariću tvoje sne/ reke će nas čuvati/ Uspomenu na tebe/ zvezde će pokazati/ Deca će se sećati“. U skrivenom dijalogu ovih pesama svakako treba tražiti poentu, jer je Viktor Hara umetnik koji se svojim likom i delom izdigao iznad tame.
Ljiljana Nikić