INTERVJU: PRIMADONA VERA KOVAČ VITKAI, DOBITNICA KARAĐORĐEVE ZVEZDE PRVOG STEPENA Drugima sam uvek davala i natrag sve dobila

Uz plodnu i dugu karijeru operske pevačice, o čemu svedoče i publika i pisani tragovi, decenijama je tekla i njena pedagoška karijera, o kojoj najbolje govore njeni studenti, sa kojima je i danas u kontaktu.

Dok teče razgovor sa njom za naš list, telefon neprestano zvoni, upravo oni se javljaju da bi čestitali svojoj profesorki i na ovoj nagradi. Ne samo da je ne zaboravljaju, već su za njen devedeseti rođendan pre godinu dana priredili opersko veče na kojoj su nastupili u njenu čast. Aktivna i danas, ona učestvuje u operskom takmičenju koje je osnovala pod svojim imenom, i redovno posećuje operske predstave i koncerte.   

 Da li neko u devedesetoj godini uopšte očekuje da će dobiti još neko priznanje? Zanimljiva su stoga i pitanja, iako krajnje formalna, da li je vas ovo iznenadilo, i kako ste se osećali kad ste čuli da ste ga dobili?

- Nisam očekivala, mislila sam da je to već gotovo. Ustalila sam se ovde kao domaća, karijera je već gotova, više ne pevam, samo tu i tamo kad mi studenti dođu, pa im malo pomažem u tehnici, ili ako imaju problema, ali da ponovo dobijem nagradu, to nije dolazilo u obzir, jer više nisam u tom fahu da nešto proizvodim. Smirila sam se kao penzionerka, bivša profesorka, dolaze mi studenti, pričaju, i meni je to vrlo drago, ali da ja dobijem nagradu, to mi nije bilo ni na kraj pameti. Kad smo čuli vesti od ćerke Agote, ja nisam verovala. Kažem joj da proveri, jer sam imala često lažne najave, pa smo i ranije proveravali. Mislila sam da se možda neko igra sa mnom. Kad smo saznali da je to tačno, odlučili smo da odemo u Beograd, da primim tu nagradu. Ispalo je da je to zaista jedno divno priznanje, i divna nagrada u obliku zvezde. Jako lep osećaj je bio da to dobijem, i zaista sam bila presrećna. Jer, u ovim godinama ništa više nisam očekivala. 

Jeste da sam puno sebe dala za umetnost, čitavog života sam samo davala, koliko sam mogla. Ko god mi je došao na vrata i tražio pomoć, ja sam svima davala. Svima sam htela da pomognem. Verovatno je to i učinilo nešto, pa sam dobila nazad ono što sam svima davala, jer ako dajete, to vam se na neki drugi način vraća. Ja sam za to veoma zahvalna.

 Imate osećaj da vam se sve to vratilo?

- Jeste. Puno sam radila, mnogo čega sam se odrekla, mnogo sam propatila, i na sceni i u životu.

 Nije poznato da je neko ovde imao koncert za devedeseti rođendan, zahvaljujući svojim studentima koji su to organizovali.

- Mene i danas moji studenti obožavaju, non-stop me zovu. Kad sam otišla u penziju, 78 godina sam imala, nisu mogli da mi dalje produžavaju staž, i tada su moji studenti tražili da budem emerita, što su svi podržali, ali Akademija nije dala. Devetoro mojih studenata se potpisalo da žele kod mene da završe studije. Od mojih studenata nikad loš glas niste čuli. Ja sam sve dala, svoju dušu za njih, kao da su to moja deca. Za vreme bombardovanja, ovde su spavali, kod mene u stanu, i hranila sam ih. To su bila moja deca, tako sam ih štitila i vodila. Ali, što se tiče rada, tu sam bila stroga, u svemu, i uvek tražila tačnost.

Moramo negovati i pevače i publiku

– Ja sam profesorka, i zato mi je žao te omladine koja radi, i sve manje ih je. Jako sam razočarana zbog toga, i ne znam šta da im preporučim, jer nemam ideju kako, i šta da im kažem.   Da sam ja direktor Opere, ja bih subotom, to sam i predlagala, otvorila scenu, jedanput za solistički koncert, drugi put s orkestrom, ili samo orkestar da nastupi, ili samo hor. Svake subote treba da u pozorištu bude neki događaj, ili koncert. Neka bude u 11 sati prepodnevni koncert, otvoren za javnost, da sva vrata da budu otvorena, pa da dođe ko hoće. Na jednoj predstavi sam srela dečkića, skromno obučenog, i pitala ga odakle je, a on mi je rekao da je iz sirotišta, da je došao sam, voli da dolazi, jer voli operu. Zamislite! Došao sam da sluša operu! Trebalo bi negovati takvu publiku. Ali, mi ne umemo ni da negujemo. Ima i ona druga stvar. Sad kad odem na operske predstave, vidim da ipak ima publike. Ima dovoljno publike, ali predstava nema! Šta je četiri predstave za mesec dana?

 Budući da još uvek pratite muzički život ovde, da li vidite neku pevačicu ili pevača koji bi mogli da budu poput onih iz vaše generacije? Da li postoji nešto po čemu bi se mogli izdvojiti, i šta, pored glasa, moraju još da imaju, da bi uspeli i opstali?

- Violeta Srećković (prvakinja Opere SNP-a) sada vodi operski studio i ona to jako dobro radi. Toliko talentovanih pevača ima, da sam se ja na zadnjem koncertu iznenadila koliko imamo dobrih glasova i talentovanih, i scenski i muzički, i u svakom pogledu. Ali, gde? To je pitanje. Pozorište je puno, i jedno i drugo, sa angažovanim pevačima, neki su tu uz protekciju, a nisu za to, a ova talentovana omladina, gde sad da počne? Malo tu i tamo mogu da pevaju, ako mogu solističke koncerte da održe, ali to nije to. Imamo u Srbiji dve operske kuće, u Beogradu i Novom Sadu, koje su prepune, i ne mogu ih angažovati. Mali broj predstava imaju. Ne mogu ni oni koji su angažovani toliko da dođu do izražaja. Evo i sada, ima samo tri, četiri predstave mesečno. Pa mi smo imali toliko predstava nedeljno! Imali smo četiri operske predstave nedeljno, ili dvanaest mesečno, i osam baleta! I sad, šta mladi da rade? I u inostranstvu ih ne primaju, jer su isto pune kuće. Sa svih strana dolaze. Ali, i tamo zatvaraju operske kuće, tako da je vrlo, vrlo teško ovoj omladini, koja sad dolazi, i koja se bavi ozbiljnom muzikom. Žao mi je i što imaju tako malo operskih predstava, samo dve, tri, i gotovo, jer se tako ne mogu razvijati. Morate imati stalno upevavanje, morate non-stop pevati, jer se samo tako možete razviti kao pevač. Ovako će talenti propasti. To je za mene strahovita tuga.

N. Pejčić