REZON Znam šta će pričati i ovog proleća

Nikad nije bilo sumnje da će opozicija prihvatiti mandate i ući u Skupštinu. Iz dva razloga. Ako ne bi prihvatili mandate Đilas bi morao da nastavi da ih finansira. A to je skupa rabota. Mnogo je podesnije da ih plaća država, a da oni u parlamentu nastave da se ponašaju kao da su na ulici. Ni drugi razlog nije ideološke, već krajnje praktične prirode. Ulazak u Skupštinu im omogućava da bezbolno prekinu proteste i prikriju činjenicu da nemaju podršku naroda. 

Kad se stvari racionalno ogole nestane sva romantika o borbi za državu i brizi za prava građana. Nema Srbina koji veruje u njihovu priču o krađi izbora. Ne veruju ni oni. Sva ta scenografija, retorika, pravna i propagandna akrobatika izvode se da bi odgovornost za izborni poraz sa sebe preusmerili na SNS i da bi, po receptu oprobanom devedesetih godina strance ubedili da je opozicija kadra da ispuni sve njihove zamisli. 

Svaki iole ozbiljniji građanin njihove manevre shvata kao loše režiran igrokaz. Kao maskaradu. Mnogi su razlozi za to. Navešću samo jedan. Dok je Vučić u Davosu ugovarao nove poslove i nove mlijarde investicija, vitezovi opozicione elite donosili su po ko zna koji put hitne zaključke da li će srušiti odmah, ili će sačekatai da se vrati iz Švajcarske. Ili će sačekati da to uradi Evropski parlament, u kom 24 od 706 poslanika podržava njihove denuncijantske obmane o “krađi” izbora.

Pošto znaju da se neće desiti ništa od onoga što priželjkuju Skupštinu vide kao sigurnu kuću iz koje mogu da nastave sa rutinskim politikanstvom. Nema građanina Srbije koji ne zna šta će svako od njih ponaosob pričati u novom sazivu. Od reči do reči. Milivojević će opet o Jovanjici, Krušiku, Savamali i Oliveru Ivanoviću. Marinka o kokoškama u Moroviću. Aleksić o Vulinu i Bati Gašiću. Dragana Rakić o vrtiću u Pećincima. Lutovac o svemu i ničemu. Ćuta će o minihidroelektranama, Kinezima i ekološkim bombama. O litijumu. Postoje dva detalja koje Ćuta ne razume. Za litijum je zainteresovana jedna moćna zemlja koja nema naftu. Ona preko protesta želi da istisne jednu drugu moćnu zemlju koja ima naftu i da umesto nje eksploatiše jadarski litijum. On im svesno ili nesvesno pomaže u tome. Miloš Jovanović će o Kosovu. I svi zajedno će na već poznate teme dodati krađu izbora i tlapnje o medijskom mraku i petoj frekvenciji za Novu S ili N1. To su njihove “aprilske teze”. Dakle, građani tačno znaju o čemu će govoriti. I pošto precizno znaju svaku reč koju će izgovoriti, više ih interesuje da li će se opet posvađati oko mesta sedenja. 

Svi oni zajedno neopravdano su uvereni da će Skupština biti grudobran njihovog trijumfa i da je njihova intelektualna premoć takva da će se naprednjaci uplašiti i razvlastiti sami sebe. Međutim, ako uradimo mentalni inventar svakog od njih, naći ćemo samo beskrajni niz političkih besmislica. Svako od njih smatra da je racionalnost njegove pobude besprekorna i nesposoban je da u sebi otkrije zablude koje su očigledne svima koji drugačije misle. I zato Bora Novaković, Srđan Milivojević, Ćuta, Dragana Rakić, Lutovac, Borko Stefanović i Ponoš veruju da će odneti prevagu u skupštinskim raspravama i izokrenuti pamet Srbiji. Greše. Skupština je mesto njihovog sunovrata. 

Ulica je jedino mesto gde su svoji na svome. Ne zato što umeju da okupe mase. Da ih zavedu. Da ih inspirišu. Ništa od toga. Ulica je mesto gde šibicarima najbolje ide. Kad uđu u institucije njihove sposobnosti nestanu. Permanentnost razotkriva nedoslednost. Mane postanu očigledne. I sveprisutne. I to je jedino što se vidi. 

U Skupštini postoji i druga strana koja zna istinu o svima njima. I neće se ustezati da je kažu. Reći će da je Borislav Novaković od svog ulaska u politiku neprestano bio u sukobu sa zakonom. Uz pomoć tepelortacije bio je i u Solunu i u Skupštini Srbije kad se 2001. glasalo za Zakon o radu. Kao potpredsednik Skupštine Novog Sada bio je odgovoran je za donošenje Generalnog urbanističkog plana koji je predviđao realizaciju projekta “Novi Sad na vodi” za koji on sada optužuje Srpsku naprednu stranku. I što je najvažnije znaju da je odgovoran za nestanak 4,5 miliona evra na kriminalnom poslu sa Dušanom Borovicom prilikom gradnje Bulevara Evrope. Ćutu će ućutkati dokazima da je bio privržen Srpskoj naprednoj stranci sve do trenutka kad nije dobio dozvolu za gradnju minihidroelektrane. Reći će i biće u pravu da je Ponoš hrvatski državljanin i da je Vojska Srbije, dok je on bio načelnik Generalštaba potpuno razorena i svedena na nivo izviđačke sekcije. Podsetiće građane da je Milivojević zajedno sa američkim diplomatom i obaveštajcem Markom Palmerom, zaduženim za rušenje vlasti u državama nekadašnjeg komunističkog bloka, organizovao ulične demonstracije i pozivao strance da sruše vlast u Srbiji. I sve zajedno će deklasirati iznošenjem činjenica o pogubnim rezultatima njihove vladavine od 2000. do 2012. godine. Budzašto su prodate i vrlo brzo zatvorene gotovo sve fabrike. Bez posla je ostalo oko milion ljudi. Paralelno s temeljnim pretvaranjem građana u sirotinju sprovedeno je još temljnije bogaćenje nomenklature na vlasti, koja se sada nudi kao faktor razvoja. Dokazaće da su gašenjem SR Jugoslavije i Državne Zajednice Srbije i Crne Gore odgovorni za devalviranje Rezolucije 1244 i proglašenje kosovske nezavisnosti. 

Ali još je važnije što će poslanici SNS-a moći da govore o rezultatima svoje vladavine. I planu “Srbija 2027 - Skok u budućnost”. S činjenicama postoji jedan veliki problem. Može se imati odbojnost prema njima, ali se ne mogu osporiti. A poslanici SNS će kao nesporan podatak izneti da je minimalna plata 2012. iznisila 155 evra, a da je ove godine dostigla 420 evra. Da su građani 2012. u džepu u proseku imali 331, a da sada imaju 840 evra, a da su penzioneri imali 203, a sada 390 evra. Iznosiće dokaze o izgrađenim putevima, prugama, mostovima, bolnciama, školama, vrtićima. Pozivajući se na ostvarene rezultate samouvereno mogu govoriti da će 2027. građani imati prosečnu platu od 1.400 evra, a penziju i minimalac od 650 evra. 

Volter Lipman je napisao da u politici važi jedno pravilo - građanima možeš da pričaš šta hoćeš, ali oni gasaju za planove političara koji im omogućavaju da bolje žive. Sasvim je lako zaključiti ko će na proleće pobediti u Novom Sadu.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću