POD ZAŠTITOM DRŽAVE SPOMENIK ČOVEKU KOJI JE PROMENIO ISTORIJU VOJVODINE „Ovde leži Jožef Kiš...“ Da je besmrtan, potvrđuje OVA VODA
Ukoliko duh Jožefa Kiša, čoveka koji je projektovao i gradio Veliki bački kanal, „šeta“ okolinom mesta gde je sahranjen, kod prevodnice u Vrbasu, sigurno gledajući ogromno gradilište buduće brze pruge prema Subotici, razmišlja koliko bi mu bilo lakše da je pre 230 godina, kada je počinjao taj ogroman posao, imao barem nešto od mašina koje danas koriste kineski radnici.
Gledajući te goleme mašine koje čiste sve pred sobom, buldožere i bagere koje iskopavaju enormne količine zemlje i šuta svakog dana, Kiš se morao prisetiti svojih tri do četiri hiljade radnika, koji su se, naoružani samo ašovima i krampovima, prihvatili kopanja 110 kilometara kanala, koji je spojio Monoštor na Dunavu i Bačko Gradište na Tisi.
Danas, 211 godina nakon smrti čuvenog inženjera koji je promenio lice Vojvodine – jer je tim kopanjem Velikog bačkog kanala od neupotrebljive močvare koja je proizvodila samo boleštine stvoreno najplodnije zemljište Evrope – njegov grob i okolina spomenika stavljeni su pod zaštitu države kao Spomenik kulture. Time je, makar delimično, ispravljena dva veka duga nepravda učinjena Jožefu Kišu.
Sve je krenulo 1791. godine kada su Jožef i njegov brat Gavrilo austrijskom caru Leopoldu II predstavili plan kopanja kanala koji bi povezao Dunav i Tisu kroz Bačku, čime bi se skratio vodeni put za 158 kilometara. U tadašnjim uslovima to je značilo skraćivanje putovanja nizvodno za deset, a uzvodno za 20 dana plovidbe.
Odluku o početku kopanja Velikog bačkog kanala donosi Leopoldov naslednik Franc u martu 1793. godine, a u maju su počeli prvi radovi. Braća Kiš su potpisala ugovor sa akcionarskim društvom, dobila su zvanje direktora kanala, koje je trebalo da ostane u nasledstvu porodice Kiš, a obećana im je i jedna trećina čiste dobiti, kao i deset akcija prve klase, od kojih je svaka vredela po 5.000 forinti. Sombor je određen za sedište Privilegovanog ugarskog kraljevskog brodarskog društva, kakav je bio zvaničan naziv akcionarskog društva, koje je, sa osnovnim kapitalom od 800.000 forinti, počelo da gradi kanal.
Nakon što je smenjen, Jožef Kiš se vratio na položaj vodećeg kraljevskog inženjera Bačke komorske administracije u Somboru. U penziju je otišao posle 42 godine službe, ali je dobijao samo jednu četvrtinu godišnje sume zbog duga koji je određen po konačnom obračunu sa Kanalskim akcionarskim društvom. Poslednje godine života proživeo je osiromašen i ogorčen, a preminuo je u Somboru, 13. marta 1813. Sahranjen je kraj kanala u Vrbasu, gde je imao imanje. Na spomeniku su, na latinskom jeziku, uklesane reči: Ovde leži Jozef Kiš, po nacionalnosti Mađar. Da je besmrtan, potvrđuje Francov kanal. Da je smrtan, ovaj hladni mermer.
U to vreme, izgradnja kanala kroz bačku močvaru predstavljala je jedan od većih graditeljskih poduhvata u Evropi i već na startu prokopavanja u blizini Sombora, Jozef Kiš se suočio sa velikim teškoćama zbog podvodnog terena. Troškovi izgradnje ubrzo su premašili prvobitne planove, pa su rukovodioci projekta, inženjeri Jožef i Gavrilo Kiš, smenjeni sa dužnosti 1797. godine.
Do kraja izgradnje troškovi su trostruko premašili prvobitno predviđenih 900.000 bečkih forinti, ali početkom maja 1802, devet godina od početka izgradnje, kanal je svečano otvoren. I to bez prisustva Jozefa Kiša. Austrijski car Franc I, čije ime je kanal nosio, obišao ga je 1807. i njime preplovio od Sombora do Vrbasa, čime je i sam ukazao na značaj ovog poduhvata. Dobar deo te sada plodne ravnice gleda i Jožef Kiš sa uzvišenja nedaleko od kanala u Vrbasu.
Niko Perković