REZON Meka moć Natoa i obavezni vojni rok

Napadi na Miloša Vučevića, zbog ideje da se uvede obavezno služenje vojnog roka, nisu neočekivani, niti slučajni. Dok traju napadi na našu vojsku obelodanjeno je da Kosovo kupuje rakete vredne 75 miliona dolara. A spisak onih koje bi obradovala nezaštićena Srbija nije kratak.

Svaka slaba država predstavlja lak plen. Ekonomska moć građana zavisi od sposobnosti države da zaštiti njihovu privatnu svojinu ako je i kada je to potrebno. Vladavina zakona je zapravo moć države da štiti imovinu i slobode ljudi. Bez moći, nijedan zakon ništa ne vredi. Nijedan čovek, stan, ili radno mesto nisu sigurni, ako država nema kapacitet da ih zaštiti. I zato je važno da Srbija ima dobro obučenu, dobro opremljenu i situiranu vojsku. I da u takvoj sposobnoj i obučenoj vojsci svaki mlad muškarac stekne veštine koje će ga osposobiti da bude koristan sebi, svojoj porodici, komšijama, širem okruženju i celom društvu.

Pacifizam je plemenita stvar, kažu protivnici obaveznog vojnog roka. Tolerancija isto. Podržavam! Međutim, niko od njih neće da kaže kako se obezbeđuju uslovi da se nesmetano uživa u idejama pacifizma i tolerancije. Zvuči paradoksalno, ali vojska je garant demokratije. Inače svakoj bezvrednoj hulji može doći na um da napravi privatnu armiju i pokuša da zagospodari resursima nacije. Vojska ne čuva imaginarne vrednosti. Vojska čuva građane. Njihove stanove. Kuće. Decu. Rude. Vodu. Šume. Poslove. Knjige. Umetnička dela. Uspomene. Vojska čuva normalan život.

Respektabilna armija obezbeđuje mogućnost razboritog pristupa životu. Pritom, ne mislim da je delotvornost oružja beskrajna. Niti svemoguća. Više je nego očigledno da se tolerancija i pacifizam ne obezbeđuju grmljavinom topova. Ali, oružje je garant gromoglasne slobode. Neophodna je snaga koja može da obezbedi sigurnost svih. Da odvrati naslinike spolja i iznutra. I da budemo jasni, ne uvodi se obavezno služenje vojnog roka zato što Srbija planira da vodi ratove. Nijedna velika sila ne napada male države. Oni kao Filip Makedonski nađu političare i stranke koje obave posao za njih. Srbija o vojsci ne razmišlja kao o napadačkoj sili. Dobro obučena i opremljena vojska, koja čini prvu liniju odbrane i osposobljeni muškarci, koji mogu da zaštite kuće, porodice i imovinu, predstavlja dobronamerni štit sigurnosti i upozorenja.

Kažu da nam heroji nisu potrebni. To je besmislena zamena teza. Nije heroj samo čovek s puškom. Niti čovek u tenku ili avionu. Heroji današnjice su IT inženjeri koji stvaraju novu budućnost za sebe, svoje porodice i Srbiju. Heroji su radnici u pekarama. Ratari koji proizvode hranu za sve nas. Ljudi koji odnose smeće i čiste ulice od snega, koji asfaltiraju nove drumove, grade pruge. Heroji su preduzetnici i privrednici koji otvaraju nova radna mesta i stvaraju novo bogatstvo, prilike i perspektive za narod. Svi ljudi koji plaćaju porez od kog se razvijaju obrazovanje, nauka, zdravstvo i kultura. Lekari koji svakodnevno spasavaju stotine života. Heroji su naučnici, umetnici i sportisti koji promovišu najizvrsnije kvalitete koje Srbija može da ima. Oni moć i autoritet obezbeđuju znanjem, dobrotom i lepotom. I svi znamo da nijedno oružje ne može biti svetlije od čista obraza i dobrog srca. Međutim, da bi čestiti ljudi nesmetano mogli da čine velika dela, neophodni su im uslovi za to. Mir, progres i stabilnost.

Dakle, vojska ne predstavlja ratnu mašinu za otimanje tuđih dobara. Ona postoji da zaštiti dobrobit ljudi. Blagodat mira nije prirodna pojava. Blagodat bezbednosti nije prirodni zakon. Milenijumi su prošli dok ljudi nisu došli do saznanja koja su im omogućila ekonomsku premoć bez upotrebe sile.

Zašto je obavezno služenje vojnog roka dobro? Ne zato da bi golobradi mladići svoju ljubav prema životu zamenili za ratnu doktrinu smrti. Nikako. Mlad čovek ne ide u armiju da bi probudio ljubav prema oružju, već da bi stekao minimalne veštine kako da bude koristan porodici, komšijama i široj zajednici u slučaju požara, zemljotresa, oluja, poplava i drugih neprilika. I da može da odbrani sebe, kuću i porodicu, a samim tim i zemlju u slučaju opasnosti.

Ljubav prema slobodi i miru dubinski je ukorenjena u karakteru svakog građanina Srbije. I to je vrednost dostojna poštovanja. Međutim, ni u jednoj državi, pa ni u našoj, nemaju svi članovi društva časne namere. Jedni put nasilja i straha biraju svojoj voljom, drugima teror oružja kao logičan izbor nameću strane obaveštajne službe. Vojska ne postoji da bi se obračunavala samo sa neprijateljskim armadama. Svako društvo se suočava s rizikom da njegove vrednosti ugroze kriminalni umovi iznutra, ako ne postoji sila koja u tome može da ih spreči. Kod mnogih, nije reč o iskrenom pacifizmu. Njihov angažman je meka moć NATO-a. Kad bismo ostali bez vojske građani bi se lakše mogli ubediti da nezaštićenu zemlju najbolje može odbraniti najjača vojna sila na svetu. Pacifizam nudi naoko logičan izbor. Razoružajte se, a mi ćemo vas zaštititi.

Je li se iko od kritičara obaveznog vojnog roka zapitao jesu li spremni da svoju dobrobit prepuste nepouzdanim virovima tuđe hirovitosti? Ili je bolje da budu sigurni da niko neće doći na ideju da napadne njihova dobra? Da zna da smo, ako se nađemo pred tom nužnošću, sposobni da zaštitimo svoje najvažnije vrednosti?

Časne ljude nikakav dobitak ne navodi na pomisao o zlodelu. Ali zašto pretpostavljamo da svi dele miroljubivost i pacifizam većine? Ko nam garantuje da svi u okruženju dele naše miroljubive poglede na sadašnjost i budućnost? Kisindžer je govorio da međunarodna zajednica neće zaštititi ono što neka država ne može da odbrani sopstvenom snagom. Blagostanje građana je vrednost s kojom nema kompromisa. Dobro opremljena i obučena vojska i sposobni i obučeni muškarci su upozoravajuća činjenica koja se ne može ignorisati i najubedljiviji argument mirnog prosperiteta.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću