JOŠ DA SE PODELI STEČAJNA MASA Bliži se kraj sage o „TRANSPETROLU” U SEČNJU
SEČANJ: Sudija Privrednog suda u Zrenjaninu Dragan Jarić zakazao je za 25. januar završno ročište u postupku stečaja nad stečajnom masom preduzeća „Transpetrol” iz Sečnja.
Stečaj u ovom nekadašnjem sečanjskom privrednom gigantu otvoren je 2. novembra 2011. godine, na predlog Zemljoradničke zadruge „Mrkšićevi salaši” iz Srpskog Itebeja.
U obrazloženju odluke je navedeno da je dužnik nekoliko meseci pre toga obustavio sva plaćanja, kada su mu blokirani računi u poslovnim bankama. Istaknuto je i da „Transpetrol”, osim duga prema „Mrkšićevim salašima”, ima još mnogo drugih dospelih, a neplaćenih dugovanja u višemilionskim iznosima.
Sedam godina kasnije, rešenjem Privrednog suda u Zrenjaninu od 12. marta 2018. godine, obustavljen je stečajni postupak u „Transpetrolu”, pošto je iz četvrtog pokušaja preduzeće prodato kao pravno lice za skoro 80 miliona dinara.
Kupila ga je beogradska firma „Rimeks”.
Najvredniju imovinu„Transpetrola” predstavljao je ribnjak za uzgoj konzumnog šarana, koji nije bio uknjižen niti legalizovan, i koji se godinama, kako je to pisalo u izveštaju stečajne upravnice Dragice Arsić, neovlašćeno eksploatisao.
Stečaj je nastavljen samo u odnosu na stečajnu masu, koju su činili iznos od 79,9 miliona dinara, ostvaren prodajom stečajnog dužnika, kao i potraživanja sečanjskog preduzeća, oročena novčana sredstva na računu banke i slobodna novčana sredstva na tekućem računu „Transpetrola”.
Šest godina kasnije podeliće se ono što je ostalo, kako bi se namirili poverioci koji godinama čekaju na svoja potraživanja.
Inače, dešavanja oko „Transpetrola”, prema mišljenju mnogih, predstavljaju jednu od najvećih afera u poljoprivredi Banata.
Poverioci su tvrdili da su ostali uskraćeni za milione evra i pitali se kako je moguće da ogromne količine pšenice, kukuruza, đubriva i ostalog materijala, koje su samo skladištene u silosima „Transpetrola”, jednostavno ispare, a da vlasnici tih poljoprivrednih proizvoda ostanu „kratkih rukava”.
Vlasnik firme se pravdao da nije znao šta se dešavalo u njegovoj firmi, jer je dosta vremena provodio u Americi, prebacujući svu krivicu na bivšeg direktora.
S druge strane, tadašnji direktor odbacio je tvrdnje da je radio gazdi iza leđa, poručujući da je vlasnik bio aktivan učesnik u svim događajima i da je ugovarao poslove sa kupcima i dobavljačima, čak i kada je boravio u Americi.
Bilo kako bilo, svi detalji ovog slučaja nikada nisu isplivali u javnost.
Ž. Balaban