okoTVoko: Sve po starom, moja televizijska rano

Čini mi se da se sve pretvorilo u jednu veliku televizijsku kafanu. Odmah da raščistimo - kafana za Novu godinu nije loša stvar. Setite se samo koncerta Tome Zdravkovića i glumaca koji su pevali s njim. To je Skadarlija ili Osam tamburaša s Petrovaradina uz Janiku Balaža. Ovo je sada televizijska kafana  gde su glavne Aleksandra Prijović Prija i Maja Berović, a reporterka Dnevnika najavljuje da nastupaju Sandra Afrika i Breskvica.

Repertoar pesama koje ume da izvede Jovana Jeremić je direktni prenos muzike sa nekog splava, moderna reinkarnacija emisije „A što ne bi moglo” ali u Novom jutru: „Oženjen sam, a ništa ozbiljno”, „Ljubavnik na duge staze”, „Ginem, ginem, da ti skinem haljinu što šušti’”, „Nešto mi govori”... Ivica Dačić sav u čudu šta se sluša jer su njemu u srcu „Miljacka” i „Romanija”...

Takav je i bio humoristički program na RTS-u, neki nepotreban neduhoviti igrokaz. Da se urednica zabavnog programa promenila, videli smo po segmentu zvanom „Kabare’’ i što smo slušali „Mama Huanitu” i „Samo jedan dan života”... Otrčah do TV Trezora da se setim  humora iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Odoh do Jutjuba da pogledam Disko folk i Folk paradu, a bogami i Folk metar.

Velika je razlika kafane u kojoj nastupa Olivera Katarina i šatora u kome peva Vendi. Dobro, Vendi je uvek super da se pravi sprdnja na Tiktoku. Kako može da se napravi sofisticirani program pokazala je Nova hrvatska televizija: „Ponoć je”, „Luda za tobom”, „Jedan dan života”, „A ja sam negde rujno vino pio”, „A, sad, adio”, bilo je puno srpskih pesama otpevanih na lep način.

Skečevi podnošljivi, dovoljno da ne smaraju. Hrvatska televizija je smorila s konceptom da budu pametni i intelektualni - „Godina za pamćenje” je nešto najdosadnije što sam ikad gledao i uopšte nije za najluđu noć. Spasilo ih je što su  u danima reprize puštali srpske filmove „Munje” i „Leto kad sam naučila da letim”... Brena je nosila pantalone, bila je promukla i nije, gle čuda, reklamirala čarape. Neda Ukraden je bila prihvatljivija za sve i za RTS i za hrvatsko pučanstvo. Koliko vidim,  Aleksandra Prijović je napunila Arenu, ali nije puštena da peva na tamošnjim televizijama. Zato je na Pinku imala šou gde pamtimo jedino ogroman studio.

Nema više programa gde će rok pevači sa tamburašima pevati svoje hitove. Setite se samo nekada RTV-a i šou programa gde Rambo Amadeus peva „Rakija, rakija” a „Riblja čorba” peva „Gastabajtersku”. I gde Milić Vukašinović sa tamburašima peva „Sećaš li se, Sanja’’.

Uvek ću se sećati novogodišnjih Željoteka i kakve su sve kombinacije pevača znali da naprave Joca Adamov i Minja Subota. Zato je Televizija Novi Sad imala kultno mesto u JRT šemi, a programski arhiv javnog servisa Vojvodine, zlata vredi. Ono kad Balašević peva o Dinastiji na svoj način, a Danica Maksimović i Zijah Sokolović recituju „Kamen gori, val se pjeni, zagrljeni, zagrljeni”, a ona odgovara „Sitnije, Cile, sitnije, pokaži mi najbitnije”. Sve je postala jedna trendovska žurka gde se večito peva po refren jedne te iste pesme. Program kao neka leskovačka mućkalica.

Sad regionalne zvezde nastupaju po Budvi, Kotoru za velike pare, ljudi putuju da ih gledaju tamo, ali ih nema na našim televizijama. Postali smo samodovoljni, zatvoreni u svoje estradne torove. I s pravom treba da se narod ljuti na društvenim mrežama  - Kakav je to, bre, program? Svake godine jedno te isto! Ili se ide u elitizam da to niko ne može da gleda ili je zavladao totalni treš. I stalno se pitamo zašto „Žikina dinastija” i „Tesna koža” po stoti put? Baš da se gleda Rastina ispovest za prvi januar nije dobar početak Nove godine ili je i to postao trend?

Ovo nije mišljenje vašeg kolumniste, prenosim vam samo utiske razočaranog gledališta koje je svoje stavove postavilo na mrežu X, nekadašnji Tviter i na Fejsbuk. Ili sam ja možda u krivu, možda društvene mreže nisu postale realno ogledalo sveta? Ali zašto svi bulje u telefone, a na TV-u samo šaltaju kanale?

Vratile su se devedesete u punom sjaju „Gori more, tope se planine” neko je napravio super koreografiju na tu pesmu. Bila je mrtva trka između RTS-a i Pinka, ko će biti gledaniji. Jer nikad više sjaja i blještavila, a nikad dosadniji  novogodišni TV program. Sve je bilo nekako veštački, plastično, silikonski. Nije postojalo ništa što su mogle da gledaju sve generacije, celu noć, što je bila odlika ranijih novogodišnjih programa. Što bi Prija otpevala bez struje „Sve po starom, moja rano, opet kreću ratovi negde tamo”. Da, da, nova estradna lica, ali sve po starom, moja televizijska rano.

Aleksandar Filipović