GOLGOTA PANČEVCA ALEKSANDRA MILORADOVIĆA Zbog hrane za vladiku završio u logoru
Više od hiljadu i po kilometara daleko od rodnog Pančeva, na jednoj od parcela groblja u nemačkom gradu Osnabrik, koju zovu srpskim vojničkim grobljem, među ostalim sunarodnicima iz nekadašnje Kraljevine Jugoslavije, počiva i Pančevac Aleksandar Miloradović (1908-1999). Njegova odluka je bila da bude sahranjen u tuđini, daleko od rodne grude, ali ne i da dospe tu kao ratni zarobljenik 1943. godine, nasilno, otrgnut iz zagrljaja svojih najmilijih - supruge i dvoje dece.
Oko njega večno počivalište našlo je još Srba, kao i pripadnika drugih naroda koji po završetku Drugog svetskog rata, ne verujući komunističkoj vlasti, nisu hteli da se vrate u otadžbinu. Za razliku od ostalih Aleksandar Miloradović nije pripadao tadašnjoj vojnoj eliti koja je odmah po slomu Aprilskog rata 1941. zarobljena i deportovana u Nemačku. Doduše, kada je izbio Drugi svetski rat, kao rezervni oficir bio je mobilisan, ali je brzo i demobilisan. Ostao je u domovini i radio pod nemačkom okupacijom brinući o porodici. Međutim, zbog uloge koju je imao u pribavljanju hrane i lekova za vladiku Nikolaja Velimirovića i patrijarha Gavrila, koji su bili zatočeni u manastiru Vojlovica 1943, i on je završio u nemačkom logoru.
Po rečima Aleksandrovog sina Petra, penzionisanog diplomiranog inženjera koji živi u Osnabriku, jedne noći na vrata očeve kuće u Pančevu zakucao je monah Danilo i rekao mu da su potrebne određene namirnice i lekovi za poglavara Srpske pravoslavne crkve i vladiku Nikolaja. Dva dana kasnije Aleksandar je pod izgovorom da ima neka posla u manastiru odneo hranu i lekove.
- Mislim da je to bio razlog da ga Gestapo ubrzo potom uhapsi – priča Petar Miloradović. - Prvo su ga odveli u Zrenjanin, pa u Beograd, i tamo je bio saslušavan. Tri puta su ga vodili na streljanje da ga uplaše ne bi li nešto odao. Ali nije. Na kraju su mu rekli da obuče uniformu i da će biti prebačen u Nemačku u logor. Često je potom premeštan iz logora u logor, a poslednja stanica bio mu je Osnabrik, gde su bili zatočeni oficiri Jugoslovenske kraljevske vojske. Pre deportovanja do nas je doprla vest da će proći voz sa zarobljenicima kroz Pančevo. Imao sam dve, dve i po godine, ali pamtim sliku kako otac sa tužnim poluosmehom na licu i bez reči u stočnom vagonu gleda ka nama.
Do sledećeg Petrovog susreta sa ocem proteklo je 12 godina. Na udaru nove komunističke vlasti, koja je već 1945. počela da oduzima imovinu „buržujima“ i vodi razne procese, našli su se i Miloradovići. Sve im je oduzeto, a povrh toga Aleksandar je, u odsustvu, u otadžbini osuđena na12 godina kaznenog zatvora i oduzeta su mu građanska prava. Sa majkom Milesom (1914-1999) i sestrom Verom, Petar je kod oca stigao krajem 1954. u Osnabrik, gde je on bio u službi engleske vojske, koja je pod kontrolom držala pokrajinu Donju Saksoniju.
Petar veli da o patnjama koje je preživljavao kao ratni zarobljenik njegov otac nije mnogo pričao porodici, ali da je to bila tema tokom susreta i druženja sa prijateljima sa kojima je delio logoraški hleb. Aleksandar je bio aktivni član srpske zajednice u Osnabriku. Srpski oficiri i generali, ali i drugi zarobljenici koji su ostali u Nemačkoj, u Osnabriku su osnovali srpsku crkvenu parohiju i srpsko groblje. Aleksandar je inače zaslužan što je u kripti pravoslavne crkve u Osnabriku sagrađena spomen-kosturnica za posmrtne ostatke srpskih oficira, među kojima ima i generala, koji su skončali u tom nemačkom gradu.
Kada je Petar stasao i ponudio ocu da ga odvede u u rodni grad i Jugoslaviju, ovaj je odbio uz obrazloženje: „Želim da zadržim u sećanju kako sam nekada živeo“. A imao je čega i da se seća.
Aleksandar je bio prvo od desetoro dece Marije Šilić, rođene u Novom Sadu u čuvenoj trgovačkoj porodici koja je živela u Temerinskoj 32, i Petra Miloradovića (1871-1937) - čizmara, trgovca, veleposednika... Petar je postigao u poslu rezultate napojmljive za vreme u kojem je živeo. Bogatstvo je raslo iz godine u godinu, kupovao je zemlju po čitavom Banatu i kuće u Pančevu, a tri godine posle Velike vojne otvorio je i filijalu Srpske banke i postao njen predsednik... No, za vreme ekonomske krize u prvoj polovini tridesetih godina prošlog veka banka je bankrotirala, a 1936. Petar umire. Sav teret i brigu o mnogočlanoj porodici preuzeo je najstariji sin Aleksandar, bankar s švajcarskom diplomom u džepu, koji je uspeo do 1940. godine da isplati sve stečajne dugove. I ne samo to - kupio je i nekoliko salaša i povećao obradive površine isušivanjem močvare između Pančeva i Beograda... Ali rat, zarobljeništvo i poratna promena sistema prekrenuli su njegov i život čitave porodice.
Zorica Milosavljević