DANICA CRNOGORČEVIĆ OTKRIVA ŠTA JE PRIVUKLO DUHOVNOJ I TRADICIONALNOJ MUZICI: I pesma je zalog predaka

U susret praznicima, a nakon dva veoma uspešna nastupa u Novom Sadu, ova mlada, ali vrlo uspešna i talentovana pevačica iz Crne Gore, za naš list najavljuje dve nove pesme. I one će biti ispunjene rodoljubljem i tradicijom. Inače, „Veseli se srpski rode” je Danica napisala sa suprugom - sveštenikom crkve svetog Dimitrija na Kruševcu Ivanom Crnogorčevićem, sa kojim ima četvoro dece. Stihovi ove numere pevaju se „od Prizrena do Rumije”, kako i kazuje deo teksta.

U intervjuu za „Dnevnik” Danica Crnogorčević otkriva šta ju je, iako je vrlo mlada, privuklo duhovnoj i tradicionalnoj muzici i koliko je, uopšte, teško danas savremenom čoveku približiti tu vrstu muzike, koja čuva kulturno nasleđe ovih prostora. Kako nam je rekla, pre svega, presudno je vaspitanje, koje su joj utkali njeni roditelji.

 – Poštovanje, ljubav i prema veri, crkvi i tradiciji. Duhovnu muziku sam slušala i pevala od malena. Odlazak u crkvu, prisustvo na veronauci, pojanje na Svetoj Evharistiji. A vrlo dobro se sećam kada mi je moj otac kupovao diskove sa duhovnom i tradicionalnom muzikom različitih podneblja. Iako sam bila vrlo mala odmah me je to privuklo i već tada sam učila pesme na drugim jezicima, kako duhovne tako i tradicionalne. Kasnije je ta moja ljubav sazrevala i na kraju se kroz moj talenat pevanje pokazalo kao životni poziv – rekla je na početku intervjua Danica Crnogorčević.

 Šta mislite, zašto se iskazivanje ljubavi prema sopstvenoj državi, narodu i tradiciji neretko smatra patetičnim?

– Nažalost, naše doba je vreme kada su mnoge prave vrednosti izgubile u javnosti mesto koje im pripada, te se oni koji znaju ko su i odakle su i koji na tom temelju grade identitet svoje ličnosti gledaju s visine od onih koji slede prolaznu i jeftinu modu sadašnjeg trenutka. No, takvog čoveka nimalo ne treba da bude sramota, jer je on biće utemeljio na čvrstoj osnovi, a oni koji trče za šarenom lažom trenutnih bulevarskih vrednosti sutra će s istim žarom te vrednosti da gaze, trčeći za nekim drugim, koje će tada biti u modi. A on će imati svoje lice čisto i bez ikakve vašarske maske, prenoseći svojim potomcima zalog njegovih predaka.

 Da li Vas je uspeh iznenadio u vremenu autotjuna i komercijalne muzike na domaćoj sceni?

– Usrećilo me jeste jako, a nije me mnogo iznenadilo s obzirom na to da sam se suočavala sa licima ljudi punih suza i jakih emocija u toku mog pevanja akapela. Čovek uvek traži prirodu i normalnost, ma koliko je negirao i gurao od sebe. To je ono što ostaje i što ne može proći, jer čovek kao Božije biće u sebi nosi zdravinu i ona je neprolazna i večna.

 Da li je teško živeti i vaspitavati decu u skladu sa tradicionalnim vrednostima koji se zasnivaju na požrtvovanosti u svetu u kojem se nagrađuje egocentričnost i bezobraluk?

– Velika je to i neprestana borba. Mnogo je teško i iscrpljujuće zbog toga što samo mali propust može da se odrazi dosta dublje. Sa decom je potrebno da im budete posvećeni 24 časa, da im date sebe, a ne mobilni telefon. Da dobro budete svesni i da posmatrate svoje postupke, jer će oni te iste ponavljati. Da deca imaju oca i majku, a da Hristos bude među njima. Kada vaša deca izađu iz oaze ljubavi i mira koje osećaju kod svoje kuće, gde najviše borave, onda neće biti problema da se odupru drugoj deci koja oko sebe šire nešto drugo, možda nenamerno, ali ipak bezobrazluk, sebičnost i nevaspitanje. Vaša deca će na to gledati kao na nešto čudno, nenormalno i strano.

 Budući da ste majke četvoro dece kako biste ohrabrili mlade koji strahuju od toga da su deca prevelika obaveza?

– Ne smatram decu kao „obavezu”. Deca su dar sa kojim mnogo lakše prolazimo sve probleme koje imamo u životu! Deca su blagoslov, sreća...

Vladimir Bijelić