FILM NEDELJOM Šta si mi uradila, mama
Devedesete u Srbiji, za sve one koji ih se još sećaju a preživeli su, u najmanju ruku mučne su višestruko. I na svoj način, pogubne ili oslobađajuće, za svakoga ponaosob. Njihov eho daleko se čuje i kako vreme prolazi, suprotno zakonima fizike, pojačava se.
A da nije reč samo o važnom suzbijanju (samo)zaborava, pa i onog ličnog, uveriće se svako ko se suoči sa filmom „Lost Country” Vladimira Perišića. U domaće bioskope stigao je posle svetske premijere na Kanskom filmskom festivalu i novembarske na Festivalu autorskog filma u Beogradu, tematski koincidirajući sa krupno tragičnim ovogodišnjim događajima koji su potresli (potresaju) i uzburkali celokupno društvo.
Radnja filma odvija se 1996. godine, mesec dana nakon novembarskih izbora na kojima je opoziciona koalicija Zajedno osvojila veće gradove, a vladajuća Socijalistička partija Srbije pokušala da diskredituje rezultate kako bi se izbori ponovili i dobila većina. Režim organizuje i kontramiting 24. decembra, koji zamalo da dovede do sukoba većih razmera, u opasno podeljenoj Srbiji.
Pomenuti istorijski kontekst i konkretna zbivanja, kao delovi političke i društvene drame, okvir su i pokretač jedne intimne - petnaestogodišnji Stefan (naturščik Jovan Ginić) postupno, sam, na teži način, upoznaje stvarni svet oko sebe i jednu drugu stranu svoje najdraže, dugo je bilo savršene majke. Ona, zove se Marklena (Jasna Đuričić) – od Marks i Lenjin, a po želji svog oca, starog partizana – čvrsta je, nepokolebljiva, glavna portparolka SPS-a, koja se, ne slučajno, našla usred pakla kriznog političkog menadžmenta. Kako sam Perišić navodi, to je film o „konfliktu dvostruke lojalnosti prema roditelju i prema unutrašnjem elementarnom osećaju za pravdu”.
Posle idilične ekspozicije, Stefanovog druženja sa dedom u bašti seoske kuće/vikendice negde povrh Dunava, na simboličkoj ravni kraju jednog detinjstva, dečak, sada u gradu, zajedno sa majkom u luksuznom stanu (mestu roditeljske ljubavi i neistinom sputane životnosti), školi sa drugovima, njihovim domovima i egzistencijalno i policijsko-politički ugroženim roditeljima, vaterpolo klubu, i sve glasnijim studentskim uličnim protestima (prostoru nesputanog života), kreće se polako teško prohodnim putem inicijacije u svet odraslih. Na tom putu, malo je onih koji bi mogli da mu pomognu. Majka je tu, ali potpuno zaokupljena podupiranjem trošnog zida režimske slike stvarnosti, i svesna i nesvesna da bi za to mogla da plati, ispostaviće se, najvišu cenu. Za to vreme, Stefan obeležen i sve izopšteniji zbog majke, medijski sveprisutne promoterke vlasti, stiče političku svest baš kao i njegovi doskora najbolji drugari i život mu, kao novopečenom stanovniku stvarnosti, postaje nepodnošljiv.
U filmu „Lost Country” njegovu dokumentarističku „teksturu” u slici, zvuku , kameri, kao treća dimenzija upotpunjuje psihološki minuciozna izgrađenost glavnih likova, vizuelno se potpuno otelotvorujući u realističkom minimalizmu, Perišiću, kao kod prethodnih filmova, takođe sa devedesetim godinama u fokusu (kratki „Dremno oko” i „Obični ljudi”), omiljenom i spram sadržaja opravdanom i dosledno funkcionalnom, a i modernom i patiniranom, stilskom izboru.
Njime, kao i specifičnom upotrebom vrsnih glumaca (bez vidljivih šavova uklopljenih naturščika i profesionalca) izmeštenih van prostora tradicionalne dramatizacije, viška emotivnosti, te ne podleganju melodramatičnosti situacija, „Lost Country” čine da svojom potmulom ekspresivnošću bolno zrači univerzalnim značenjem. Kao takav, dajući povod i navodeći na razmišljanja i o uzrocima vršnjačkog nasilja, autodestrukcije i potiskivanja ljudskosti i suptilnosti u svim nam tim ciklično ekstremnim prilikama.
Vladimir Crnjanski