STRIP PROGOVARA TAMO GDE VLADA ĆUTANJE Muško ili žensko, život ili smrt

Zahvaljujući stripu „Dosta je sa ćutanjem“, sada će se sa ovim upoznati ljubitelji umetnosti, a nakon njegove promocije krajem prošle nedelje u Francuskom institutu u Srbiji, utisak je da bi bolje bilo da se upoznaju lekari i pravnici.

- Interseksualne su osobe sa nerazvijenim ili delimično razvijenim takozvanim polnim hromozomima. Oni ljudi čija tela ne odgovaraju podeli na dečake/ devojčice i muškarce/ žene. Na svetskom nivou njih je 1,7 odsto od ukupne populacije, a taj broj je još veći, jer se neke od karakteristika vezanih za ovaj fenomen razviju kasnije, najčešće u pubertetu, a neke otkriju još kasnije – objasnio je Kristian Ranđelović, direktor Organizacije za polno i rodno varijantne osobe „Iks-ipsilon spektrum“, od kojeg je potekla ideja da se bar deo javnosti bolje upozna sa ovom temom putem stripa. 

Ranđelovićevu ideju o nastanku prvog evropskog, a tek drugog svetskog stripa o interseks ili međupolnim osobama podržao je prvo Francuski institut u Srbiji, zatim i Gete institut Beograd, regionalna kancelarija Fondacije „Hajnrih Bel“ i „Komunikart“ Pančevo. Ideju je scenaristički oblikovao Pavle Zelić, za ilustracije su angažovane sve poznatije „Stripotetke“, maestralne ilustratorke Ana Milojković, Dragana Radanović, Jana Adamović i Danica Jevđović, a izdavač je bio „Sistem komiks“. 

- Postoji preko 40 interseks varijeteta. Strip pretače priče ljudi sa kojima ja radim, edukativan je i može da pomogne. Interseks zajednica je nevidljiva, lekari ćute, a često i roditeljima preporučuju da nikome ne pričaju o tome. To vodi do začaranih krugova usamljenosti, ćutanja, a ćuti se i o intervencijama po rođenju, neadekvatnim hirurškim zahvatima koji ostavljaju ožiljke i traume za čitav život – otkriva Ranđelović veoma interesantnu, a gotovo potpuno nepoznatu priču o delu populacije za koji niko ne zna zahvaljujući takozvanoj normalizaciji.

- Svi smo mi mnogo više slični, nego što smo različiti – svojevrsan je zaključak ilustratorke Jane Adamović, koja je ilustrovala priču „Svi treba da znaju šta drugarstvo znači“. U njoj, pratimo dva para od kojih se jedan odlučuje da pol njegovog deteta ostane nedefinisan, a drugi za hiruršku intervenciju i hormonsku terapiju.

I ostale priče nose nazive iz stihova popularnih pesama. „Hoću da znam kuda vodi ovaj put mene i život moj“ je priča o devojci koja u pubertetu saznaje da nije poput ostalih u društvu. Njenu borbu ilustrovala je Ana Milojković za koju je posebna pobeda u ovom projektu bilo to što joj je uvažena sugestija da se epizoda završi hepiendom, kao i to što je za njen strip između nekolicine ponuđenih rešenja vizuelni identitet odabrala grupa studenata komunikologije, koja je tako i aktivno učestvovala u edukaciji i produkciji.

„Ja samo volim patike, patike za trčanje“ je priča koju je ilustrovala Dragana Radanović. Govori o problemima u odrastanju i osamostaljivanju u kontekstu društvene neprihvaćenosti. Dragana Radanović je navela da je zajedno sa koleginicama iz Udruženja „Stripotetke“ na ovaj zadatak gledala kao na istraživački rad, a ne narudžbu da se ilustruje gotov scenario. To joj je bilo najznačajnije. 

Danica Jevđović je u epizodi „S one strane duge gde ljubavi ima u svakom zrnu neba“ ilustrovala priču o bračnom paru koji tek pri pokušajima da dobiju dete otkriva interseksualnost i pokušava da se izbori sa nizom nevolja u vezi sa tim. Linijom i bojom pokušala je dočara svu težinu pojave za koju je tek radeći na projektu shvatila koliko je nepoznata u našem društvu. 

Srbija nije jedina zemlja u kojoj se malo zna, a otprilike još manje govori o temi interseksualnosti. Pored uobičajenog pitanja rodbine i prijatelja: „Šta je, dečak ili devojčica?“, situaciju ne olakšavaju rodni stereotipi karakteristični za patrijarhalna društva. Pravo iznenađenje je ipak da se u praksi kao što je medicinska, ili u pravu, koje kod nas još uvek ne poznaje institut polne neodređenosti, uopšte ne obezbeđuju uslove za mentalno zdravlje i garantovanu ravnopravnost. 

Igor Burić