PERA DOBRINOVIĆ U NOVOSADSKOJ ULICI HADŽIĆ-SVETIĆEVA Na početku i na kraju Jovan
U maloj ulici u dubini Podbare, današnjoj Hadžić-Svetićevoj, a negdašnjoj Zmijskoj, živeo je čuveni glumački par – Jelisaveta i Pera Dobrinović, jedan je od najvećih dramskih umetnika čitave srpske pozorišne prošlosti.
Premda je svoj teatarski put otpočeo u Narodnom pozorištu u Beogradu, Pera Dobrinović je najupečatljiviji uspeh postigao u Novom Sadu, kao glumac Srpskog narodnog pozorišta. Prva uloga, koju je pred novosadskom publikom odigrao, bila je Jovan u Trifkovićevom komadu „Ljubavno pismo“. Neće mu se dati da bude i poslednja, da zatvori krug...
Pera se ne samo profesionalno, već i na privatnom planu čvrsto vezao za pozorište. Ženio se tri puta i sve su mu tri supruge bile glumice. Najuspešnija je bila prva – Jelisaveta, jedna od kćerki sveštenika Luke Popovića čija su se sva deca okrenula teatru. Jelisavetine rođene sestre bile su glumice Draginja Ružić, Ljubica Kolarović i Sofija Vujić Maksimović, a zetovi takođe veliki majstori scene – Dimtrije Kolarović i Dimitrije Ružić. Tako je ženidbom sa Jelisavetom Pera postao deo ove neobične glumačke porodice koja do danas predstavlja jedinstven fenomen naše teatarske prošlosti.
Jelisaveta je bila čitavih dvanaest godina starija od Pere. Ona je imala 42, a on 30 godina. U ono doba, a venčali su se Dobrinovići 12. januara 1884, bila je to situacija na koju se sa čuđenjem gledalo. A dve godine pre Jelisavetine smrti Pera će postati ne samo glumac, već i reditelj Srpskog narodnog pozorišta.
Inače, i sama smrt Pere Dobrinovića podseća na pozorište. Na sjajno, uzvišeno pozorište. Iako je poslednje godine karijere i života proveo kao član Narodnog u Beogradu, u koje će otići nakon neuspešnog upravnikovanja, Pera se 21. decembra 1923. vraća u Novi Sad kako bi u svom – Srpskom narodnom pozorištu, obeležio pola veka rada. Dunđerskovo pozorište bilo je dupke puno. Publika je oduševljeno iščekivala Trifkovićev komad „Ljubavno pismo“ i svog Peru Dobrinovića u ulozi Jovana. U istoj ulozi kojom se novosadskoj publici predstavio 50 godina ranije.
Pera se šminka u garderobi. Strašno je nervozan. Muči ga velika trema. Boli ga oko koje mu je još davno oštećeno otrovnom pozorišnom šminkom. Treba da izađe na scenu. Uzbuđenje i nervoza ga sve više obuzima. Reći će: „Ja ovo neću preživeti!“.
Zvono koje ga poziva na scenu počinje da zvoni. Pera ne izlazi. Publika čeka. Čeka. Čeka. Ništa. Punoj sali Dunđerskovog pozorišta, publici koja čeka svog omiljenog glumca saopštavaju da je Pera Dobrinović upravo preminuo u garderobi. Srce mu nije izdržalo. Njegov Jovan nije uspeo da izađe na scenu, da zatvori krug.
Umesto ovacija o pedesetogodi- šnjici magične glumačke kari- jere, umesto bisa i čestitanja, Novi Sad je 22. decembra te 1923. priredio veličanstven ispraćaj Peri Dobri- noviću. Ta poslednja, posmrtna Perina publika bio je gotovo čitav njegov grad.
Miroslav Stajić