AKVAPONIJA SRĐANA RADINA IZ STAPARA Savršen ekosistem na dvesta kvadrata
Poznat kao selo uzornih poljoprivrednika Stapar kraj Sombora prednjači i u modernizaciji ove privredne grane, pa je pre nekog vremena, kao tada pionirski i jedinstven projekat u Srbiji na svega 200 kvadratnih metara pod plastenikom Srđan Radin zasnovao akvaponsku proizvodnju.
STAPAR: Uz pomoć svoje mlade porodice predvođene suprugom Vesnom, zasnovao je zaokruženi sistem proizvodnje povrća neuporedivog kvaliteta i ništa manje ukusne šaranske ribe, koja mu je omogućila da, bez straha od neizvesne budućnosti, napusti lagodan posao državnog činovnika i posveti se ovoj vrsti poljoprivrede.
- Akvaponija je ekološki sistem zasnovan na simbiozi biljaka, ribe i mikrobakterija, dakle možete ga zamisliti kao delić Dunava u strogo kontrolisanim uslovima – pojednostavljuje Radin ceo sistem, koji je zahvaljujući njegovom iskustvu sticanom godinama instaliran već na nekoliko hiljada kvadratnih metara ne samo u Srbiji, već i zemljama regiona. - Sistem pokreće čovek tako što unosi hranu za ribu, u našem slučaju šaransku, u vodu u kojoj žive i ribe i biljke „posađene“ u rečnom šljunku u čijim porama se nalaze bakterije koje će protein iz hrane pretvoriti u azot.
Ovaj azot u organskom obliku je gradivni element za biljke, koje u takvim uslovima imaju šest puta brži rast pri čemu daju i tri puta veće prinose nego u klasičnoj plasteničkoj proizvodnji, što su Srđanovi argumenti na strani ovakve proizvodnje. Tako u jednoj sezoni, koja traje i tokom kasne jeseni u sistemu od 200 kvadratnih metara dobiju 700 kilograma konzumnog šarana i oko četiri tone paradajza za koji su se odlučili kao primarni povrtarski proizvod, potvrđuje Srđan Radin.
Srce sistema je u podzemnim bazenima u koje se početkom sezone proizvodnje uliva voda, zarad sigurnosti ona iz gradskog vodovoda na koji je i Stapar priključen. Nakon prolaska kroz bazene sa ribom, voda tako obogađena proteinom se, u zatvorenom sistemu, vraća u rezervoare iz kojih odlazi u sva četiri sistema akvaponskog uzgoja povrća zastupljena u plasteniku Radina.
- Opredelili smo se za sva četiri sistema, počev od „holandskih kanti“, preko uzgojnih kreveta i plutajućih splavova do vertikalnih tornjeva, koji za nekih 600 biljaka imaju dnevni utrošak od svega stotinak litara vode koja se mora nadomestiti, što je za nekih 90 odsto manje nego kada se radi čak i o navodnjavanju sistemom kap po kap, dok utrošak električne energije na ovolikoj površini ne prelazi desetak kilovata dnevno - ističe Radin.
Nedostižna prednost ovakvog sistema je da je zbog nepostojanja zemlje u celom proizvodnom lancu akvaponski uzgoj lišen strahova od oboljenja biljaka, koje se u 90 odsto slučajeva pojavljuju upravo na zemlji i prenose na biljke. Pošto istu vodu koriste i biljke i ribe, ne dolazi u obzir primena bilo kakvih hemijskih zaštitnih sredstava koja bi dovela do sterilisanja vode, pa bi bakterije prestale da „rade“, a biljke i riba bi uginule. Zato je moguća jedino preventivna primena ekstraktima eteričnih ulja, od kojih Radini najčešće koriste ona od čajnog drveta koja mogu da se nabave bez većih problema i u našoj zemlji.
Tekst i foto:
M. Miljenović
