ETNO KUĆA MATICE SLOVAČKE U HAJDUČICI BAŠTINI ISTORIJU DUGU VIŠE OD DVA VEKA Kuća od naboja čuva simbole života negdašnjeg

Kako je za „Dnevnik” posvedočio predsednik mesnog odbora Matice Slovačke u Hajdučici Vladimir Huđec, prvi Slovaci su u selo doselili 1809. i zajedno sa Mađarima su radili kao nadničari na imanju osnivača Ištvana Damaskina, te se zajedno smatraju osnivačima sela. Do danas su Slovaci najbrojnija nacija u tom mestu, te nije za čuditi što su kulturu svog naroda ovekovečili u etno Muzeju.

– Od kada postoji KUD „Bratstvo”, jedan od ciljeva je da se sačuva naša baština, od folklora, muzike i jezika do negovanja tradicije i običaja. Težili smo ka tome da imamo svoj prostor u kom ćemo se sastajati i čuvati naše blago, te smo 2007. uspeli nekim dogovorima da otkupimo kuću i preuredimo je u etno Muzej. Kuća je treće generacije, tipična vojvođanska, građena 1907. godine od naboja i u njoj su izloženi predmeti koji su se koristili u periodu između ratova, kao i posle Drugog svetskog rata. Čini mi se da smo u poslednjem trenutku uspeli da sačuvamo jedan mali deo našeg nasleđa – rekao je Huđec, pokazujući nam zelenu baštensku kofu za zalivanje i rekavši da je kolegama iz Muzeja Vojvodine bila mnogo zanimljiva, te je krasila deo izložbe posvećene stogodišnjici kolonizacije dobrovoljaca na prostore Vojvodine…

Prednja soba i kuhinja su opremljeni tako da autentično predstavljaju nekadašnji način života s kraja 19. veka pa na ovamo: dva kreveta sa leve i desne strane, na kojima je dušek od slamarice, prekriven velikim perjanim dunjama, uz ogromne perjane jastuke. Tu je antikvitetni orman u kom su naslagane nošnje. Stari sto i stolice uz komodu dočaravaju stil koji je praktikovan kroz istoriju. 

– Nismo želeli da naguramo što više predmeta, već smo gledali da sve postavimo tako da ima smisla, te da na što autentičniji način predstavimo život tadašnjih Slovaka. Kuća je bila krojačka, pa su tu izložene i dve šiveće mašine iz davnih vremena – objašnjava naš sagovornik, setivši se tog momenta da za opasačem ima stari rog, koji nam pokazuje i govori da su kosci nekada u njemu držali kamen, tzv. oslu kojom su oštrili kosu. 

Lora se navozala i otišla u penziju

Prevozno sredstvo „Lora” je bilo karakteristično samo za Hajdučicu, kaže Vladimir, što se takođe može videti u muzeju. Radi se o vagonetu koji se kretao po uskotračnoj pruzi, a vukao ga je konj. Lora je izgrađena sa namerom veleposednika da pre rata lakše prevoze robu do železničke stanice, koja je od Hajdučice udaljena pet kilometara. Posle rata je služila kao saobraćajno prevozno sredstvo i bila je usklađena sa redom vožnje voza, pa je tako pošta dovožena i odvožena. Kada je uveden autobuski saobraćaj, tako je i Lora otišla u prošlost.

Sama kuća ima 116 godina, a na pitanje koji predmet je najstariji koji baštine, Vladimir kaže da je to najverovatnije fotografija mladenaca koju imaju u zbirci starih slika u jednom albumu.

– Pre desetak godina je na jednom konkursu Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka baš ta fotografija proglašena za najstariju sliku mladenaca u Banatu. Ona datira negde s kraja 19. veka. Mladenci sa fiferom, u karakterističnoj nošnji koja se nigde više ne vidi. Sve ostale slike mladenaca su već drugačije. Razboj je takođe jedan od starijih predmeta koje baštinimo, a interesantan je po tome što je ručno tesan. Sve predmete smo inače uspeli da nabavimo zahvaljujući ljudima koji su želeli da nam ih poklone, osim jedne dunje koja je kupljena – ističe Vladimir,  dok mi probamo domaću slovačku poslasticu, šišku, pravljenu po staroj recepturi, a sa puno ljubavi.

Poseta ima, ali ne mnogo, kaže nam Rozalija, Vladimirova žena koja zajedno sa njim neguje istoriju Slovaka. Opština je interesantna po dvorcima, te u skladu sa pohodima na kaštele, uklopi se i poseta Etno kući. 

– Nalazimo se u turističkoj ponudi Plandišta, te nam najviše dolaze organizovane ture. Nudimo im doručak i to uvek bude ’leba, masti i paprike, po vojvođanski. Ako je poseta u periodu kada je vreme čvarcima, i to im ponudimo. Uz šiške, domaće slovačke poslastice i buhtle sa makom,  obiđu kuće, a u selu kupe domaće proizovde, jaja, testeninu, med i slično – ponosno će Rozalija. 

U muzejski prostor je dosta uloženo, pre svega rada, s obzirom na to da je kuća bila zaključana sedam godina. Tako su starosedeoci zavukli rukave i krenuli u raščišćavanje. Sve su dobrovoljno sredili i uredili, a pomoć su dobili i od Opštine, Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, upravu i nacionalne manjine, kao i od Kancelarije za Slovake u dijaspori Vlade Republike Slovačke…

Ivana Bakmaz