TVOJA REČ: VLADIMIR MARTIĆ (30), STOLAR, PISAC, MUZIČAR Pravi vitez nosi mač da bi branio, a ne napadao

O njemu smo najpre znali da je pisac i muzičar, a tokom susreta saznasmo da je njegovo polje interesovanja i delovanja mnogo šire i uzbudljivije.

Vladimir je rodom iz Gline u Hrvatskoj, a u Novom Sadu je od 1995. godine. Rođen je i odrastao u ratu, a uvidevši svu besmislenost krvoprolića, već sa 13 godina se upustio u svet epske fantastike stvorivši svoj prvi roman – „Ratovi Dekatonije”. Skoro deceniju kasnije nastaje saga „Dekaton”, koja će imati sedam delova, a u okviru koje su do sada objavljena dva romana – „Početak rata” i „Zavet senke”. Na promociji prvog dela Vladimir je sa svojom ekipom, odnosno Udruženjem „Kodeks” i bendom „Next Kodex”, napravio spektakl, to jest akustični mini-koncert sa numerama koje je komponovao posebno za tu priliku, a koje su muzički otkucaj njegovog književnog dela. Ali, da krenemo od početka.

Kada si i kako počeo da se baviš stolarijom?

– Bio sam na raspustu, mislim posle sedmog razreda, i bilo je to klasično vaspitanje: ide tata da mi pokaže koliko je teško biti majstor, da bih učio školu za doktora ili advokata. Tata je meni i bratu dokazao da je to težak posao, da se znojiš, radiš, brusiš... Onda sam rekao da ću učiti u školi, ići na fakultet, ali takva je bila situacija da sam se kasnije ipak okrenuo zanatstvu. Mislim da je to bio taktičan i po mom mišljenju ispravan potez, jer to je nešto što imam u svojoj kući, nisam morao da idem od početka. Onda sam shvatio da stolarijom mogu da se bavim preko dana, a uveče da radim nešto što najviše volim, a to je umetničko stvaranje – pisanje i muzika. Jer, od umetnosti ne može da se živi u Srbiji, a ne može ni, ko god je pravi umetnik, da prestane da se bavi time.

Šta je od nameštaja što ti najviše voliš da radiš, gde imaš prostora da budeš kreativan i inovativan?

– Situacija je takva da ne idem previše u neku kreativnost. Obično se sad rade pločasti materijali, takvo je tržište, ali najviše volim kad radim sa punim drvetom i to bilo šta, od kreveta, frontova za kuhinju... Tržište je malo uništilo prave stolare, jer su pločasti materijali postali trendovi, odnosno da sve bude ravno i ima veštački oblik drveta. Bakin kredenac od drveta je prelep i to će se vratiti, tako da se ne brinem za budućnost, ali oštećena nam je kreativnost. Nije kreativno praviti kockaste elemente.

Da li postoji neki predmet koji si napravio za svoju dušu?

– Iskreno, još uvek nisam napravio nešto takvo. Pravio sam stvari koje mi služe za mačeve, postolja i slično. Ali, tek sad su mi se otvorile mogućnosti da radim nešto što volim i što želim. Tako da će biti raznih postolja za hladna oružja...

Mislila sam da ćeš praviti postolja za gitaru...

– Za gitare već postoje te plastične, jer se gitara stalno koristi, a mačevi su za ukras, pa kad staviš sa drvetom, onda ima smisla. Imam 30 godina, mogu da radim nešto za svoju dušu. Mora se u životu i taktizirati, ne može sve od srca da ide, nažalost.

Kad već spominješ srce, a želiš da praviš postolja za hladno oružje, specifično mi je to što si rođen i odrastao u ratu, pa bi bilo prirodno da imaš averziju prema tome... Međutim...

– Međutim, radi se o tome da su postolja za hladna oružja izuzetno stvarne replike koja se pojavljuju u mom romanu. Sad idemo malo unazad, razrešavamo priče kao Šerlok Holms. Elem, to su mačevi koji se pojavljuju u mojim romanima epske fantastike, pa na promociji knjiga prikazujem sve što je u vezi sa tom knjigom, a što je u mojoj moći da uradim i napravim. Tako sam pronašao kovača iz Sremskih Karlovaca Nemanju Apatovića, koji je izuzetan. Zato bi služila ta postolja, za eksponate. A što se tiče priče o ratu... Kako bih rekao, ne teba nikad bežati od alata koji se koristi u ratu. Pravi vitez uvek nosi mač da bi branio, a ne da bi napadao. Samim tim, rat je tema u knjizi koju pišem, a ona je na neki račin antiratni roman i poruka je da od rata treba da bežimo i da treba da ga ostavimo za video-igrice. Jer, koji rat je pametan? Nijedan.

Šta nam možeš reći o svom književnom stvaralaštvu? O čemu se radi, kada si, kako i koliko dugo pisao, otkud inspiracija za epsku fantastiku...?

– Saga se zove „Dekaton”, a za sada su izašle dve knjige – „Početak rata” i „Zavet senke”, treći deo je napisan „Lovci prestola”, četvrti se piše i planirano je sedam nastavaka. Kroz zanimljivu radnju provlače se ozbiljne teme o državništvu, ratu, porodici, religiji, ljubavi, a koje čitaocu upadaju u misli. Gradio sam celu planetu i radnja se odvija na kontinetu Obodaiju koji ima 11 država, pet naroda i četiri religije. Reč je o piramidalnoj gradaciji, a u sedmom delu ću reći moju poentu, odnosno za šta se zalažem u dubini svoje duše. A što se tiče nastanka mene samog u priči epske fantastike, krenulo je u prvom razredu kada sam s tatom u bioskopu gledao „Gospodare prstenova”. Tako sam krenuo žanrovski da se opredeljujem, u čemu mi pomaže maštovitost. Hteo sam da napišem istorijski roman, ali kod njih uvek neka strana bude nezadovoljna, a nisam hteo da se ikome zameram. Prvi pravi roman sam napisao sa 13 godina i zove se „Ratovi Dekatonije” i to je pravi dekatonski ciklus pisanja. Osvojio sam i nagradu na državnom nivou, pa sam prestao da pišem, počeo da sviram, hteo da postanem rok zvezda, ali sam odlučio da taj svet, koji sam počeo da stvaram u osnovnoj školi nastavim da razvijam sa 40 godina, kad budem nakupio životno iskustvo i pročitao hiljadu knjiga, ali ipak sam u dvadesetoj krenuo da pišem. Razvitak prvog dela je trajao desetak godina, što se tiče pisanja, lektorisanja, prepravljanja, skraćivanja... Prva verzija prvog dela je bila kao ruski klasik, opisivanje padanja lišća kroz vazduh i slično, ali sam morao da prilagodim 21. veku, pa smo prepolovili knjigu. Onda sam tražio izdavača, da bismo na kraju moj brat Strahinja, njegova žena Sofija i ja napravili Udruženje „Kodeks”, koje će se pretvoriti u izdavačku kuću, i tako izdali knjigu. Bio je trnovit put, ali sam izgurao priču do kraja i ona je zaživela.

Šta ljudi mogu da nauče, saznaju i shvate iz tvoje knjige?

– Trudim se da svaki deo bude bolji od prethodnog u svakom smislu. Popilično je teško, ali čitaoci sad mogu da se „upecaju” da pročitaju i naredne delovi. Hronologija je striktna i stroga. Ljudi se hvataju za biblijske elemente, jer sam inspiraciju vukao iz Starog i Novog zaveta. Kakva je situaicja za sada što se tiče prodaje, pa ide sve kako treba. Pouka koju mogu za sada da izvuku je junaštvo, da treba biti istrajan u onome što radiš, da treba pratiti svoj unutrašnji glas ispravnosti i pronaći ga u sebi i, kada dođu do sedmog dela, tek tada će moći da postave prave pitanja i debatuju oko ključnih stvari.

Da li je u planu i ekranizacija?

– Tvrdim da svaki pisac epske fantastike mašta o takvim stvarima, jer romani tog tipa su zaista dobri za ekranizaciju. Moj roman ne može ni film da bude, defintivno bi morao da bude serija. Voleo bih, što da ne, da radim kastinge i slično, bilo bi zanimljivo...

Pretpostavljam da za to ide specifična muzika i da ćeš sebe založiti i za to?

– Baš tako. Mi smo iz Udruženja „Kodeks” na prvoj promociji „Dekatona” radili smo koncert muzike iz knjige. To mi je nesvakidašnje zvučalo, svirali smo pet numera, akustična klavijatura, gitara, vokali i sve je trajalo 20-tak minuta. To je bilo u Kulturnoj stanici „Eđšeg” i aplauz je trajao ceo minut. Koristimo sva znanja koja možemo da bismo pomešali s onim što radimo. Glavni izvor je u rock’n’rollu i bendu „Nedžt Kodeks”, gde sviramo moj brat Strahinja (lid gitara i prateći vokal) i ja (pevač i basista), zajedno sa Sašom (bubnjevi) i Milanom (ritam gitara). Naš bend je bio jedan od demo bendova koji su harali novosadskom scenom pre desetak godina i tad smo imali publiku. Aktivno smo svirali pet-šest godina, odradili više od sto koncerata širom Srbije, osvojili nekoliko nagrada na festivalima... Sve lepe stvari koje se dešavaju na početku karijere. Onda se desilo klasično raspadanje – mladost-ludost – nismo mogli lepo da se snađemo, a nismo imali menayera da nas usmerava, nego smo bili mladi i najpametniji na svetu i raspali se. Onda smo odlučili da se vratimo kad nije trebalo, za vreme korone, na inicijativu tadašnjeg bubnjara Bojana, pa smo čekali dve godinena povratnički nastup. Prvo smo bili hard-rok bend koji mlati glavama na bini, pa smo seli na stolice i svirali akustiku, odradili nekoliko nastupa i onda smo oformili postavu sa elektirčnim zvukom i povratnički koncert bio je u januaru u CK 13. Izdali smo singl „Ja nisam tvoj” kao uvod u debi album koji još nema ime, ta pesma je postala hit dana na Radiju Beograd 202, onda smo izbacili još jedan singl „Strah od smrti”, koji je isto postao hit dana. Sad imamo vetar u leđa, snimili smo album koji treba da izađe. U suštini, mi smo hard-rok bend, ali koketiramo i sa pank energijom, besom iz metal muzike, senzibilitetom alternativnog roka... Mi ćemo i sa albumima uraditi čudo, naredne tri godine će izaći tri albuma, a onda ćemo videti šta će se desiti. Mi sad eksperimetnišemo, izbacujemo stvari iz naših glava, pa ćemo videti šta će se zapravo desiti napolju i ako ima povratne energije, uzvratićemo je.

Ima li trenutaka kad ti je dosadno, da ne znaš šta da radiš ili ti se ne radi ništa?

–Meni je dosadno kada radim jednostavne stvari. A ne radim ništa kad spavam, valjda. Moja snaja kaže da ne znam da uživam u životu, jer ja uvek moram nešto da radim. Evo, recimo, popodnevna dremka, od sat-dva, dvaput sedmično mi se desi.