„KRITIČARSKI KARAVAN“ U NARODNOM POZORIŠTU „TOŠA JOVANOVIĆ“ Drugačiji „Ljubinko i Desanka”

Taj dar za Popovića, Nešković  je dodatno razvijao i na predstavi „Kus petlić“ Narodnog pozorišta Subotica. Sada ga je overio i u Zrenjaninu, režirajući „Ljubinka i Desanku“, usudiću se da kažem Popovićev pandan „Romeu i Juliji“, Šekspiru. Predstava je bila prva ovosezonska premijera Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, još početkom septembra, a „Kritičarski karavan“ Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, stigao je u oktobru da je gleda.

Nešković je u međuvremenu podigao lestvicu očekivanja. Svaka od njegovih predstava, a pomenimo još dve skorašnje, „Mesec dana na selu“ Ivana Turgenjeva u Užicu i „San o zavičaju“ Ivana Velisavljevića u Nišu, bila je veoma učinkovita. Ono što bi se moglo reći da ih izdvaja od drugih, a to je ono što najviše i krasi Neškovićev metod rada, jeste minuciozna posvećenost glumačkoj igri i visok nivo komunikativnosti. Napomenuću još samo to da ovo nije lako postići, izvući iz glumaca maksimum, a da on ne pređe u samosvrhovitu egzibiciju, pleniti pažnju publike, a da ona nije skupo plaćena, odnosno jeftinog sadržaja.

I u slučaju „Ljubinka i Desanke“ nije izneverio. Kad je o Popoviću reč, pogotovo nije lako govoriti sa scene taj jezik, a da on bude razumljiv. Bar meni. Jer, uvek mi treba rečnik da pročitam neke njegove replike. Ovako, na sceni, kada su glavne uloge igrali Sara Simović i Milan Kolak, činilo mi se da sve razumem, jer su mi sve dočarali svojom igrom. Žustri pokreti i energična radnja kad je govor u pitanju, ono su što je zajednička karakteristika glumačke igre koja je od početka do kraja bila veoma upečatljiva. Svaki glumac je imao svoja karakteristična sredstva da prikaže karaktere koji su, kao i uvek kod Popovića, iz naroda, niti dobri, niti zli, nego onako, više nekako kao ružni i prljavi, a topli, sa ljudskim licem. U slučaju Ljubinka i Desanke, ponajviše usamljeni, nesnađeni, nakrivo nasađeni.

O situaciji u kojoj ih zatičemo već se da naslutiti iz kiše koja ne prestaje, i pijace koja je u blizini parka. Tako je pisac zamislio poprište dešavanja. Reditelj Nešković i scenografkinja Marija Kalabić mu obrise daju još ljuljaškama i ve-ceom, koji su simbolički kontekst za dijapazon radnje u naznakama – od detinje igre do kloake društva, pijačnog klozeta.

S idejom preuzetom iz dela koja je do kraja još razrađena, pa i nadograđena, naši pilići (dizajn plakata Sare Kovačević) su na klupici. Sreću se tek što je Ljubinko vikao nekog Venzilovića, a Desanka tražila Vrsalovića. Zabuni do kraja nema kraja, a zabune zapravo nema. Oni traže jedno drugo i koliko god koristi i nevolja imali od toga, Ljubinkova romansa i Desankin slučaj su osuđeni na propast. Sve se danas kupuje i prodaje, traže se veze i vezice, a ne osećanja, na čemu reditelj i glumačka ekipa i te kako znaju da poentiraju, jer isprva se čini da je sve usmereno protiv emocija, da su kalkulantski interesi i manipulacija ono što je u osnovi ovih likova, dok se prema kraju, sve više otkriva i razotkriva njihova nežna strana. Pronalazimo da je grubost i sirovost samo oklop, a zapravo ljudska ljuštura.

Iako uglavnom vođeni komikom, snažnim ritmom i iznenađujućim preokretima u radnji, silascima u publiku, komunikaciji sa publikom (Igor Kolak) i promenama u tonu i držanju, nameštanju kostima i transformaciji (Sara Simović), glumci i te kako deluju ozbiljno, iz kontre, i kad su odnosi više realistični ili melodramski. Značajnu promenu dinamike, pa i slikanje tog nekog fantastično romantičnog sloja u radnji Popovićeve drame, Nešković uvodi u scenama kada Ljubinko i Desanka kao da su izašli iz holivudskih filmova, ljube se i plešu na kiši (koreografija Andreje Kulešević). Reklo bi se da je reditelj ovako uspešno odstupio od potencijalne monotonosti teksta koji je uglavnom zasnovan na statičnosti mesta i dijalogu dvoje protagonista, a sa druge strane podstakao još veću snagu socijalnog konteksta, siromaštva i bede društva u kojem se Ljubinko i Desanka nalaze, što naznačava i kostim Biljane Grgur.

U funkciji razbijanja isključivo socijalno melodramskog tona drame, potenciranju svojevrsne crne komedije, pa i apsurda, groteske, značajno su doprineli i likovi Avgusta i Špijaltera, još dva lica, ili bolje reći naličja iste priče. Ivan Džudi Đorđević izrazito naglašeno, kao napaljeni Avgust, a Jovan Torački suptilnije, sugerišući da je njegov Špijalter umoran od zamešateljstva, umešaju se u radnju u ključnim trenucima drame. Jedan kao glumac, a zapravo ko zna šta jeste, ili bolje reći nema šta nije, a drugi po potrebi. Sama imena označuju promenjivost njihovog agregatnog stanja, odnosno karaktera. Tako su ih tretirali i reditelj Nešković i dramaturškinja Jelena Mijović, na neki način poštujući autora, ali umanjujući njihov značaj i pojavu drami. Jer, krivo srastanje Ljubinka i Desanke, reditelj se odlučio da ispravi i da nam spojluje (pokvari) razumevanje na čemu su on i Jelena Mijović radili. Doduše, piše i u programskoj knjižici – na inkorporiranju motiva, scena i monologa iz TV serije „Ceo život za godinu dana“ po scenariju Ace Popovića.

- U vreme kad smo radili dogodio se Ribnikar. Nisam mogao da završim kao što je Popović – objasnio je u pozorišnom klubu posle predstave izmenjeni kraj Nešković.

        Igor Burić